In memorian , prof. Miladin Tomovic

Danas sam saznao tuznu vest da profesor nije vise medju nama. Izuzetno tuzna vest za nas koji smo ga poznavali i koji smo imali cast prisustvovati njegovim predavanjima.
Narednih dana oduzicu se malo duzim postom.
Porodici iskreno saucesce a Profesoru vecna slava i hvala.
Aleksandsar Kuzmanovic

Oproštaj ...
Naš dragi profesor je sahranjen juče u 14 h, na groblju Lešće u Beogradu.
Te kao poslednji oproštaj od našeg dragog profesora postaviću ovde odlomak iz knjige ,,Dobrovoljno janjičari,, koji govori o tim dobrim ljudima koji su u Gimnaziji ,,Maršal Tito,, u Mostaru, godinama radili sa nama, vaspitavali nas i bili nam kao starija braća.
Nedavno sam se čuo telefonom sa profesorom Tomovićem.Šalili smo se u vezi njegovog dela autorskih prava na pozajmljenu antologijsku poruku pripadnicima X klase VVG a koja na najbolji način toliko mnogo govori o svima nama.U šali je rekao da honorar prima samo preračunat u roštilj i neko dobro vino ili pivo.
Naš dragi profesore, eto ne stigosmo do neke zajedničke fešte.
No uspomena na tebe živjeće sve dok i mi živimo.Bio si dobar čovjek, pravedan, pošten i nesebičan.Sve ono što je danas tako rijetko.Deo toga si nenametljivo prenosio i na sve nas koji smo imali priliku da budemo tvoji savremenici...

...


Profesori

Rekoh ja oružje.
Jeste da je škola vojna, ali je izraz opet preoštar. Recimo da su profesori naše škole bili njena najveća vrednost. Ubedljivo. I bili nam drugovi, tek iz ove perspektive vidimo, veliki. Iskustvo i znanje. Dobrota i razumevanje. Nas puno a oni isti. I čuvena pesma Duška Trifunovića: „Ima neka tajna veza“ izvorno govori o čuvaru zatvora u Zenici. Neprevaziđeni komentar tog čoveka, upućen robijašima. „Većina vas će jednog dana izaći odavde, samo ja ostadoh doživotno.“ Poređenje baš i nije adekvatno, ali... Mi smo bili prolazni, a oni naši čuvari, starija braća i drugari. Posebno naš Milisav, Tucko. Ali i svi ostali. Serđo, Čvoro, Bole, Jozo, Fanđo, Tomović, Patkica, Ćiško, Fluks, Lose, Rajko, Radeka, Mile, Džeba, Boranija, Oreško, Hamdo i mnogi drugi čijih se imena neopravdano ne sećam. Kao što vidite većini su ovo nadimci. Znali su za njih, ali se nikada nisu ljutili. Normalno ni mi ih iz poštovanja nismo pred njima koristili. Samo u međusobnoj komunikaciji.
Ali hajde nekoliko anegdotica, po običaju. Čisto da ukrasim fabulu. Milovan Krunić, naš profesor književnosti, čovek koji je diplomirao na Servantesu, nosio je nadimak Serđo. Logično. Pesnička duša u liku i telu ogromnog čoveka. Gabaritima nešto poput Taška Načića, a dušom poput Pavla Vujisića. Nisam lično poznavao naše glumačke veličine pa poređenja možda nisu najadekvatnija, ali našeg Serđu sam poznavao odlično. I voleli smo ga. Dobar i plementi čovek. Rasejani, dobrodušni pesnik. Sa nekoliko, nama a i široj javnosti nepoznatih, zbirki poezije iza sebe.
Antologijske su njegove pesmice tipa:

,,I jesam Milovan,
i nisam milovan
i jesam i nisam milovan“

I slične. Svojim dečijim nestašlucima nastojali smo da premostimo lektire i pesme koje smo morali da naučimo. Pa su tako bile čuvene pesme napisane na velikom papiru koji je bio postavljan u prostor, prored između klupa i sa kog su prozvani pesmu jednostavno čitali. A lektiru tj. njen siže, smo uglavnom prepisivali jedni od drugih. Neskromno, ali uglavnom većina od mene. E sad, naš Serđo je bio čuven i po tome što je svoju uzrečicu, “Slušaj“ izgovarao tako da se čulo kao slučaj. Čak je u njegovom kabinetu neko iz šale u novinama našao i izrezao i na krajnjem, gornjem uglu table zalepio reč ,“SLUČAJ“ napisanu ogromnim slovima. Ukoliko bi ste mu se opasno zamerili a to bi bilo samo zbog književnosti, zbog neznanja ili bezobrazluka, čuvena je bila njegova ocena nulac. To je bio jedan, pa još na nulti stepen i tog keca je bilo skoro nemoguće popraviti barem do tromesečja. U svakom tromesečju davao je pismeni rad, ta ocena je imala veoma veliki značaj u konačnom zbiru pa se pripremi za taj rad relativno ozbiljno pristupalo. Za tu situaciju je vezana sledeća anegdota.
Najpre sitna napomena. Videćete da se u svim ovim anegdotama kao akteri pojavljuju uvek skoro isti moji drugari. To su oni koji su u mom odrastanju meni bili najbliži i čija uloga i u mom formiranju kao ličnosti ima ogroman uticaj.
Junak anegdote, pored Serđe je naš Bešo. Tema pismenog rada je tog puta bila „Naši pjesnici u NOR-u.“ Takođe logično. Nakon završetka časa usledile su naše međusobne analize, kako je ko uradio i kako je zadovoljan napisanim. Prijatelj Bešo je oduševljen očekivao najvišu ocenu. Međutim… Dođe sledeći čas, čas za analizu. Bešinog rada nema među prozvanim sve do samog kraja. Napetost raste a i njegovo ubeđenje da tako izuzetno književno delo i zaslužuje posebnu pažnju. Na kraju, ostala još samo jedna vežbanka. Serđo ustane i pokloni mu posebnu pažnju, ali na sledeći način; „Slučaj Bešiću, nulac koji ćeš teško popraviti i na polugođu.“ I to sve sa jedno 100 decibela. Minimum. Kad je ovaj pogubljen upitao: „Zašto profesore?“ Serđo nastavi da analizira sa urlikom: „Prvo zato što mješaš č i ć, a drugo zato što si svašta brljao u pismenom.“ Bešić, već vidno pogođen i iznerviran, pojasni: „Profesore i Vi miješate š i č pa nikom ništa, a šta sam to tako loše napisao u pismenom?“ E tad Serđo do kraja odlepi i riknu: „Kako mješam? Šta mješam?“ Bešić na to spomenu slušaj i slučaj. Postade ozbiljno. I Serđo ga doradi kao na koridi. Ili recimo kao Don Kihot vetrenjaču: „Slučaj Bešiću, slučaj ti, gdje ti ovde čuješ č, a poslušajte i vi ostali šta je napisao. U zaključku stavio 'i tako su naši pjesnici po principu Kud svi Turci tu i mali Mujo, otišli u rat.' Pa slučaj ti, jesu li pjesnici Turci, evo tebi nulac koji će ti potrajati!“ Dirno, kolega u osinjak, u pjesnički zanat. Gde ćeš ugroziti junaštvo Nazora i sličnih. Zvono, taj čuveni spasilac svih generacija, okonča diskusiju koja po boji lica učesnika nije bila daleko od nekog udara. Srčanog ili moždanog, nebitno. Mi smo ležali po klupama od smeha a Bešić je nulca teškom mukom na polugodištu popravio. Jedva. A sad se eto sa setom sećamo i Serđe i njegovih kao ozbiljnih nulaca. A šta će nam nulaca tek život dodeliti, moj profesore! Ni do danas ih ne ispravismo.
U moru anegdota iz gimnazijskih dana, teško je izdvojiti samo nekoliko. Profesori Jozo i Čvoro su bili posebno čuveni po nekima. Jozo večiti šeret i šaljivdžina i slavni kec koji je Tadija dobio za neznanje, trebao da ga upiše sam sebi, a na zaprepaštenje svih zakucao ga preko cele rubrike za biologiju, Ismetu koji mu se najviše smejao. Prezimena Marić i Mavrić su susedna u dnevniku. To su bili dnevnici starih formata sa po pet đaka na jednoj stranici.Nije mu bilo teško. A Ismet je poslednji skonto kad je već zvonilo, a Jozo sa dnevnikom i sa osmehom znajući šta se desilo, odlazio, a ostali u delirijumu, normalno urlikali smehom bez kontrole.
Dobrog profesora geografije, doktora Čvoru Jovu sam ja najbolje imitirao pa me neki od mojih klasića i danas zovu Čvoro. Na šta se ne ljutim, dapače. Ponosim se. Oni koji me tako zovu vole me i poznaju dobro. Pa bujrum, slobodno, do kraja ove knjige počnite i vi. Visoki, krakati, ozbiljni Hercegovac, nije namerno kreirao komične situacije. Ali sam njegov izgled, pristup, nastup, način ispitivanja i samo ponekad, u uglu usana jedva izmamljen osmeh dovoljna su ulaznica za ovu knjigu. Jovo je imao naviku da uvek pita pretposlednju ili poslednju lekciju. Jednoga dana, naš drugar Slobodan, zvani Žućo odluči da popravi ocenu. Spremi poslednje dve lekcije i javi se da odgovara. Žućo je izašao ispred table, a posle dramske pauze, brade naslonjene na ruku, kroz prste, Čvoro sa njegovim karakterističnim uzdahom reče: “Jah, Pudar, hajde da ponovimo Japan.“ Žućo šokiran, jer smo Japan radili jedno dva meseca pre toga, počne kao zadovoljno da trlja ruke, ponavlja: „Japan profesore, Japan!“ i panično da očekuje kakvu takvu pomoć od nas sa klupe. Unezveren shvati da mu ni mi ne možemo pomoći. Počne da fingira, kao oduševljen izborom teme i posle desetak puta ponovljene reči Japan, prizna: „Profesore nisam spreman.“ Spuca mu Jovo kečinu ko vrata, a to normalno ne prođe bez smeha i zahebancije sa naše strane. Mi se posle bolje spremali za geografiju, barem kad se javljamo, a Japan postao sinonim za Žućinu ekstremnu hrabrost i kakvu takvu opreznost kad Čvoro ispituje. Žućo kao samuraj ili nindža. Hrabro u smrt.
Nisam siguran kako je sada u vojsci kad su drugarice postale gospođe ili gospođice, dobile činove i slično, ali u tim vremenima u kojima smo mi odrastali žene u svakoj vojnoj sredini su bile okružene posebnom pažnjom. Strogo se vodilo računa da nikada nijedna od naših profesorica, kuvarica, čistačica ili bilo koja žena koja je sarađivala sa nama ne bude uvređena. Na bilo koji način, i nenamerno. Ako su nam profesori bili kao braća, profesorice bi logično morale imati tretman starije sestre. Samim tim i anegdote vezane za njih su ekstremno retke a delu koji se odnosi na pažnju prema njima mi smo, kao razred, pridodali i elemente dobro planirane, svesne hipokrizije. Uvlakači, jašta… Jednog Osmog marta, praznika koji je u vojničkim sredinama, logično imao specijalnu težinu mi smo se posebno spremili. Po naređenju našeg razrednika, Tucka, sakupili smo i uz njegovo učešće naravno, izvestan novac i dan, dva pre praznika u najvećoj tajnosti, u gradu kupili neke lepo upakovane, skromne saksije sa ukrasnim cvećem, za sve žene u našoj gimnaziji. Pokloni su bili potpuno isti za sve. I isto upakovani, bez obzira da li se radilo o strogim profesoricama ili našim starim čistačicama. Ostala odeljenja nisu imala pojma. I sam transport saksija u školu je završen u toku noći, na zaprepašćenje straže i dežurnog oficira aerodroma. Ujutro 8. marta, pre početka nastave, ceo naš razred u svečanim plavim odelima, belim košuljama i jarko crvenim kravatama, čitaj, najboljem što smo imali, uredno počešljani, namirisani, sa uglancanim cipelama, je sa poklonima u rukama čekao ispred ulaza u školu. U svakoj saksiji je bila cedulja sa čestitkom i imenom primaoca. Imali smo precizno dogovoren raspored kome šta ide i ko kojoj drugarici dodeljuje poklon. Pitomci iz ostalih razreda su pokušavali da nas zezaju ulazeći u školu, ali je bilo očigledno da nas posmatraju sa popriličnom količinom zavisti i skoro mržnje. Kakav je to pogodak bio. Moj jarane. Cveće uvek upali, a predato ovako javno i svečano imalo je pun efekat. Dobili smo takvo pozitivno brojanje koje će nam znatno olakšati naredne dve godine. Barem kod profesorica: „A vi ste ono III C.“ Žene koje su tog jutra stizale na posao bile su, malo je reći, zatečene i oduševljene našom bečkom školom. Doduše balkanski smer, ali šta da se radi. Jedan po jedan smo prilazili i po rasporedu predavali cveće. Oduševljenje je bilo samim tim veće kada smo isti tretman, naravno, primenili i prema našim čistačicama i ostalom pomoćnom osoblju. Profesorice su se možda mogle nadati i nekim drugim poklonima, a ovakav naš postupak je definitivno oduševio sve prisutne. Bravo Tucko, genije. Šmekeru. Ali, kako to u životu često biva, da sve ne bude savršeno postarala se bajka. Koja? Pa Trnoružica.
Kao u bajci, zaboravili smo najstariju vilu. Stara čistačica pred penzijom, ne sećam se više imena, je bila našom velikom greškom, izostavljena sa spiska. Umalo bruka neviđena. Žena prilazi, mi stojimo ko kreteni. Poklona za nju nema. Drugar Davor, iz Zagreba, prvi skonta, izbavi nas iz bule, izvadi i zgužva papirić iz saksije, izljubi staru gospođu i preda poklon. Zamenu tj. korekciju papirića za ostale smo lako izvršili i ispali džekovi i pored zaboravnosti. Neke su kasnije došle na posao, a mi se organizovali i jednostavno dokupili još jedan poklon. Jedan od Marfijevih zakona kaže da su život one sitnice koje nam se dešavaju dok smo zauzeti važnim stvarima. Nama su ove sitnice, mnogo olakšale naredni život. Zato dobar savet za muške čitaoce. Uvek kupite cveće. Koristi.
Da su bili genijalci, bili su.Vrhunski stručnjaci, i doktori nauka, osobenjaci a ponekad kao mala deca. Ali o njima, a i o nama najbolje će Vam pripovedati jedan citat. Učinilo mi se da su moje interpretacije događaja sadržajne i značajne dok nisam pročitao reči koje je pre par godina na proslavi godišnjice jedne starije klase izgovorio profesor Tomović. Profesor ruskog jezika, visoki, ponositi, plemeniti čovek. Meni nije predavao, ali onima kojima jeste, oni ga se sećaju sa neizmernom ljubavlju i poštovanjem. Odmeren i strog. Tek posle čitanja ovog citata mi je bilo teško. Iz više razloga, ali... Tada sam shvatio da su ove moje rečenice samo bleda slika mog viđenja stvarnosti pa mi profesor neće zameriti što ću ga pomenuti i citirati u ovom delu. Fala profesore, nemoj se ljutiti, a za eventualna autorska prava, lako ćemo se nagoditi.

Evo citata pa sami prosudite.
“...Trideset godina u odnosu na vječnost i nije neko vrijeme. Pozvaću u pomoć Jesenjina: `...licem u lice, ništa se ne vidi, veliko se vidi na daljini...`Zato je, valjda, i trebalo čekati tri decenije da se donese zaključna ocjena i izvede stanje. Jeste li realno ocijenjeni na ispitu zrelosti? Nije ovo lament nad Vazduhoplovnom gimnazijom, nego potvrda da je ova škola imala pun rezon, da su njeni tvorci bili vizionari, generali Bubanj i Lončar, i da su obilježili jedno vrijeme.
Bolno je saznanje učitelja da nema više što da kaže svojim đacima, da se zamagljuje svako razmišljanje o budućnosti, a vraćanje prošlosti ostaje jedina utjeha kao rijeka koju su napustile obale. Sa radošću se sjećamo onih tuga koje su prošle, a sa tugom mislimo o isčezlim radostima, što nam daje unutarnju ravnotežu, do nemoćnog prihvatanja svih zbivanja u životu. Sve je prolazno osim ružnoće. I vrijeme kao kategorija je neprolazno, nama se samo čini da vrijeme teče. U stvari, ono nas samo kruni i troši. Vrijeme se može mjeriti prošlošću...
I sve se vraća: ptice selice, godišnja doba, vjetrovi, djetinjstvo se vraća kroz starost, roditelji kroz djecu, učitelji kroz učenike... Samo je zaborav kraj svih stvari.
Ja vas tražim u likovima golobradih dječaka, a Vama život izbrazdao lica, kao da ste za životni kredo uzeli da se mukama brže stari i dulje živi. Bila je jedna škola čudo, jedan grad neviđene ljepote i jedna zemlja predivna, i svojom ljepotom ukleta da nestane. Zato smo danas donijeli ovaj jubilej u zdanje ove gimnazije, koja je izrasla iz naše da bi se mi ulili u nju. Bit će to divno kad ovakve jubileje budemo slavili u našoj školi... Pod plavim nebom mostarskim, prije 34 godine okupljena ova generacija 15-godišnjaka, golobradih dječaka, došla je da stasa u ljude, odabrala je hrabrost za profesiju, da bi Vam zauvijek srce ostalo negdje na obalama Neretve.
Vi, što ste mostarske žute kiše ponijeli sa sobom kao prtljag u bijeli svijet, jer ste tamo živjeli bajku da su trešnje najsladje u Jasenici, da su grudi Mostarki izvajane u kamenu i da mirišu na majsku rosu. Vratite se danas u tu bajku kad ste prosipali dert po mostarskim sokacima, topili ljubavne jade u vinu kod Zuje, prvom čašicom i prvom cigaretom, prvim poljupcima i milovanjima ulazili na vrata života, da bi Vam sve ostalo bilo drugi put... Kao kod djevojke koja se prvi put prevari da bi svakom sledećem ljubavniku prosula priču da je on tek drugi, ali će prvog skrivati u srcu za nezaborav... Niste imali dileme, puzati ili letjeti, odabrali ste visine i let, zov visina, šapat zvijezda... Oprostite nam što nismo znali da unaprijed predvidimo najtežu lekciju iz istorije. Što je geografska karta, iz koje ste učili domovinu, zastarjela... Ali smo Vas istinski i nepogrešivo učili: Da će ljepota spasiti svijet, da je najveći smisao ljubav i da ona nema početak i kraj. Da je to jedna riječ, a u njoj su radnja, stanje i zbivanje...
Učili smo Vas da je čovjek čitav život dužan otadžbini, kao što se djetinjstvo boluje cijeli život. Dva sinonima, domovina i otadžbina, tako blizu a tako daleko! Domovina je gdje je dom, pa ih čovjek može imati više i može se mijenjati kao u latinskoj mudrosti - ibi bene patria est, domovina je gdje je dobro. A otadžbina je samo jedna, zemlja očeva i djedova, rodna gruda gdje se glavom udara kad se iz majke ispada. Ona nije košulja da se mijenja, njoj se pripada rođenjem, krvlju i tkivom...Uvijek je istorija na ovim prostorima tražila mnogo da bi nam dala malo. Kad je istorija poprimala miris krvi i ljudskog mesa, nove krvave bajke ispisuje naše pokoljenje. Nastade smutno vrijeme i nesretni narodi opet počinju pisati istoriju spomenicima. Vi zamijeniste himnu `Od Vardara...` nekim novim tekstom `Moji su drugovi biseri rasuti…` kao i svaka školjka koja od istog zrna pijeska napravi svoj biser, s tugom u zavežljaju, svatko od nas je uzeo svoj dio bola da bi se rasuli ovom planetom... Nismo dali odgovor gdje je sjeme zla, gdje je u tom besmislu smisao? Smisao je Vaše današnje okupljanje, kao i želja onih koji danas ne prisustvuju ovom značajnom trenutku, a u mislima su ovdje. Sve Vas srdačno pozdravljam, želim Vam još mnogo okupljanja.
Pozdravljam i one koje život odnese na drugu obalu, sa željom da Vas čistota duše brani od nanosa koje život ostavlja, a neka Vas gimnazijske klupe i dalje čuvaju da vas mržnja ne otruje. Neka Vam druženje bude sretno i prijatno!“


I šta da kažem posle ovoga, osim, bravo i za tebe dragi profesore! Ovu suzu sam stigao i obrisao tek negde na bradi. Da klinci ne vide...,,

Svima koji ste ikada čuli ove profesorove reči krenule su savim sigurno slične emocije.
A nama će sjećanje na našeg Miladina biti najbolja vodilja poštenja i pravde sve dok hodamo ovim dunjalukom.

Neka Ti je vječna Slava, zemlja laka, duša spokojna a nebo vazda plavo dragi naš Profesore...

Tvoji ,,gimnazijalci,,

N.B. post je cvetkov i prvobitno objavljen u "krupnim sitnicama..." zbog vaznosti teme nevesto sam ga prebacio u ovaj topic.

Dragi profesore,
iskoristicu ovu priliku da Vam se bar sa par reci oduzim, u svoje licno ime a verujem da ce biti jos onih koji ce se sloziti.


Iako sam od samog pocetka Gimnazije cuo za velikog Profesora, priliku da se blize upoznam sa nacinom rada, razmisljanjem i logikom koja stoji iza takvog Coveka ,imao sam tek krajem druge ili pocetkom trece godine. Tadasnja profesorica Ruskog odlazi na trudnicko i nas prebacuju kod Vas. I od samog starta pozitivan sok i neverica. Dali ste ucenju Ruskog jednu skroz drugu dimenziju ali ono sto ipak izdvaja su price sa strane. Sto se tice Ruskog, iako sam ideoloski na skroz drugoj strani ,ucinili ste mnogo da shvatim i ruski narod i kulturu, i politiku i vojsku itd.... Nije Ruski samo suvoparna gramatika, i preglomazne knjige, puno vise toga je u slovenskoj dusi i drustvenoj organizaciji, gde kultura ipak ima svoje mesto. Mi smo Profesore kulturu totalno ukinuli u medjuvremenu, kazu nerentabilna. Tesko narodu koji ne zna kako kultura donosi dividendu.

Sati i dani koji su tada bili pred nama su bili ogromni Vi spremni da date , mi spremni da upijemo. Na nesrecu sve se to desava 91/92/93 . Ali i u tim vremenima Vi pronalazite snage za pricu i nastavni rad. Tek kasnije sam saznao sta se u stvari sa svima vama desavalo tih godina, a opet kad motam film, setim se da ste na casovima i posle njih davali i vise nego u obicnim vremenima. I vise nego mnogi ostali koje sam kasnije u karijeri sretao ,a koji su se bavili obukom mladjih , a njihov jedini problem u zivotu je bio dal' Sejseli il' Maldivi?

O nastavnom radu,
definitivno smatram da ste u tom polju bili vrh, sreo sam jos jednog na Akademiji te kategorije iste ,i dvojicu u KL i to je to, od stotina samozvanih i imenovanih .... Metode rada i ucenja su bile neprevazidjene i jos uvek se u mom drustvu prepricava onaj pismeni sa prevodjenjem neporsredno pre odlaska iz Mostara '92. Najavite Vi da ce biti pismeni u sredu ,npr. Tema pismenog ,prevodjenje sa Ruskog na Srpskohrvatski. Em situacija ,takva kakva je bila ,em nikom do ucenja , sve se poklopilo,moj Profesore. Vi dosli na cas, vezbanke i penkale pred nama i cekamo ,kao osudjenici na presudu. Vi odoka procenite i podelite razlicite tekstove kroz razred , otvorite orman podelite i recnike, i izadjete napolje. A mi u soku! Sta sad, moj profesore? Prepisivati ? a sta drugo.
Vrlo brzo nastane citav haos, u razredu ,svi se razlete po klupama, posedaju zajedno, pa prevodi po grupama, svaka grupa imala jednog koji bolje zna Ruski, ostali cute i pisu. Prevedu svi moj Profesore, Vi dodjete na kraju casa i pokupite vezbanke. Sledeci cas ,ispravka i ocenjivanje. Uzmete Vi one radove , podignete jednog koji je poprilicno dobro znao Ruski, i pitate ga sta je prevodio , da Vam preprica, da izdvoji reci koje su mu bile nove ,da li ima nesto sto nije razumeo, kontekst neki itd. Lepo se njih dvojica ispricaju, pitate ga Vi na kraju, sta je drugima prevodio ,koje su reci kod drugih bile interesantne, teske, da li je tu bilo zanimljivih gramatickih konstrukcija, i tu mi polako pocnemo da kapiramo. Da sve to sto njih dvojica pricaju i mi negde imamo u glavi, da smo negde culi, da cak mozemo to i upotrebiti itd. sreci i odusvljenju nema kraja. Ocene koje su nakon toga podeljene su irelevantne za celu pricu. Kasnije sam u karijeri saznao da se taj metod zove ZUJ grupe, i da je vrlo efektan kad treba nesto da se nauci. Nepotrebno je da Vam napominjem moj Profesore, da u svojoj karijeri nisam primetio na drugom mestu efektno sprovodjenje te metode. I jos nesto moj Profesore, dvojica taj dan odbila i recnike i prepisivanje. Hteli da provere koliko stvarno znaju. Dobili po trojke.

Ili sta tek reci o cuvenoj vezbi, "prevod domacih novina". Kad ste iz dnevnih novina izvadili par recenica , na Srpskom da naglasim da ne bude zabune, i dali da prevodimo. Tek ponegde neki veznik ili glagol sebe/ se, sve ostalo nikad culi, tj mozda smo i bili culi, ali znacenje ni blizu. Vezba je inace sluzila da se pokaze, kako se reci tarnsferisu izmedju jezika, kako mi u Evropi svi govorimo manje vise jedan jezik , i kako je mnogo dublja veza evropskih naroda, od zajednicke valute ili NATO kisobrana. Licno je smatram jednom od najvecih lekcija koju sam ikad naucio u zivotu.

O ruskim(sovjestkim) piscima, kulturi, arhitekturi, politici, vojsci ,dnevnom zivotu obicnog stanovnika SSSR i sve to kroz prizmu reci i ili primera gramatickih pravila, koje ste Vi "onako usput" predavali mogla bi se jedan knjiga dostojna Tolstoja, napisati. Tada sam naucio sta znaci sirina pogleda na ucenje jezika, i koliko u stvari moras znati da bi mogao da kazes, pa ja razumem "to i to"

Rekao bi neko ko cita ove reci ,a da nije bio svedokom , da je to nemoguce da sve stane u jedan skolki cas. e moj citaoce, to je bilo 40 do 50% casa. Ostatak smo diskutovali,tj, da budmeo posteni bar danas, kad nismo bili na pismenim, Vi ste pricali a mi slusali i postavljali pitanja. A teme od... do. sta se tu sve moglo cuti i ispricati, a Sony jos nije bio napravio mali dikatfon, to je zalost sto nije sacuvano. Toliko kolicina opsteg znanja iskustva i kvalitenih prica, rekoh Vam , nisam sreo puno puta u zivotu.

Mozda najlepse price su bile one sa sledecim uvodom:
" Znate, taj glagol je iz Francuskog, ali isti ili slican se koristi i u italijanskom, portugalskom i spanskom, a varijetet njegov u Nemackom i engleskom je.... A kad smo vec kod Spanskog , u latinoamerickoj varijanti, se koristi i kao, navescvu Vam primer jednog moj prijatelja iz ..... on je to upoterbio opisujuci ternutni politicki momenat modernog Hondurasa..."
I onda krece neka od prica. Kad zvono zvoni, smatramo ga neprijateljem jer nas bas prekine kod najzanimljivijeg dela, "..kad u kupe ulazi sef masonske loze Brazila...."
Nastavak na sledecem casu. Neprocenjivo, pet dana se po internatu prica o predavanju.

Jedna mala digresija na ovom mestu. Rekoh po nekoliko dana , da ne kazem godinama se evociraju uspomene medju nama o Vasiim pojedinim pricama i predavanjima. Znas li moj prfesore da sam upoznao ekipu instruktora koje svaki dan pricaju ovu pricu:
"Koliko si ti danas oborio ljudi, ja samo troje? Troje? nisi ni trebao dolaziti na posao danas. Sestoro, bio sam nesto raspolozen.
E moj Profeosre da li njihove price iko ikad slusa i pamti?

Od tih prica meni je najupecatljicvija ona "o Alfonsu..." Alfonso je bio neki Vas prijatelj Spanac, koji je u kuci drzao sliku diktatora Franka u prirodnoj velicini. Sok za Vas tada, sok i za nas . Cuj Franko, u prirodnoj velicini? A onda ide i objasnjenje uvazenog gopsodina Alfonsa. Drzi njegovu sliku jer je od ruralne i zaostale zemlje, srusene od gradjanskog rata ,napravio turisticku velesilu, i dao mnogima hleb i uz hleb. Da ne kazem, tapas y jamon. E zato slika u prirodnoj velicini. Tada sam shvatio da postoji i druga strana price u zivotu. Velika politicka lekcija !

Jos jedan ne manje bitan detalj , je bila cinjenica da ste bili kao i mi preseljeni u jednom istom danu, i stavlajni u jedan skroz dugaciji drustveni/politicki i kulturni kontekst, ali da smo zahvaljujuci Vama i ostalim profesorima iz te grupe ipak do karaja ostali i za sebe i za druge u gimnaziji "Mostarci" . Bitno je naglasiti da momci iz ostalih Gimnazija,Slovenacke ,Zagrebacke, kao i iz srednje skole KoV nisu bili ,modernim recnikom receno prepoznati, po gradu vec po broju, peto, sedmo i ostala odeljenja. Samo su za nas ostale te kvalifikacije " Mostarci"...
malo li je Profesore.....

I onda odlazak iz Gimnazije, na Akademiju. Video sam Vas dva puta nakon toga. Oba cu pamtiti do kraja svog zivota.
Prvi put klad sam izbacen iz Akademije. Dosao do Gimnazije po neke papire i naletim na Vas, sednemo na pice, ispricam kako je u stvari bilo, a Vi tada poprilicno smireno: " zasto su dozvolili da neko padne na stranom jeziku? Pa jel toliki problem nauciti? Ne postoji jezik koji se ne moze savladati uz pristojan rad. I onad kritika meni "pa sto mi se nisi na vreme obartio? Nema veze sto je Engleski u pitanju, nasli bi metod da savladamo. "Uglavnom razidjenom se, a ja tek onda pocnem da vrtim metode, nastavim svojim putem i iz sledecg pokusaja uspem. Uglavnom zahvaljujuci metodama ucenja jezika koje sam naucio kod Vas.

Drugi put 5 godina kasnije. meni i mom drugaru pripadne cast, da odemo do Gimnazije i pozovemo Profesore na godisnjicu mature nase generacije. Profesore meni je bila najaca neka pripravnica koja nesto radi tu u Gimnaziji a nikad nije cula za VVG. Srecom znala je gde je Vas kabinet. Tu Vi predlozite jednu kavu sa rakijom, u kantini, i zasednemo nas trojica. Ja tada tek postao radarista na intl. Ceo svet moj. A Vi se negde setite one price od pre koju godinu o padanju engleskog, i samo jedan komentar: "jesam li ti rekao da moze?" " jeste,rekli ste..."

U zadnje vreme , u samoci stana U Trnu, baveci se odredjenim lingvistickim problemima, sad skroz druge motrivacije i ideje, ne izlazi mi Vas lik iz glave. Ponovo iste metode , i mogu reci da deluje. Cak sam i pre nepunih deset dana sa drugarima iz Gimnazije sedeo i pricao o svom novom lingvistickom iskustvu, i o Vasim metodama, i kako bih voleo da Vas sretnem i da se konsultujem sa Vama. Cak sam se nosio mislju i da se javim ovih dana za konsultacije.

Tuzna vest me je podsetila da smo ipak svi samo ljudi koji hodamo ispod zvezda onoliko koliko neko nadlezan za ta pitanja smatra da treba .
Profesore hvala,
Aleksandar XXiX KL VVG

Eto vidi...
A mislio sam da sam u srednjoj školi bio privilegovan time što sam učio arapski jezik.Sada vidim koliko i kako sam značajne stvari propustio da doživim i koliko sam malo poznavao tako velikog čoveka.
Valjda o ljudima najčešće prave stvari i saznamao tek onda kada velikani ostanu da žive u sjećanjima.Veliko ti hvala druže što si napisao ove izuzetne redove.
Stil savršen, detalji do perfercije zanimljivi.A sjećanja sveža kao da sedim sa Vama dvojicom u toj kantini.
Mislim da je krajnje vreme da počneš da realizuješ ideju o nekom obimnijem ,,štivu,,.

Pozdrav ljudino.
Svaka čast.

Vojo.