Krupne sitnice...

Pozdrav drugari.
Daj da i ova matora drtina nešto radi.
Za početak evo jedne priče sa mog bloga a dalje ćemo nastaviti sa postavljanjem nekih budućih priča kako ja volim reći ,,O nebu, životu i drugim ,,krupnim sitnicama,,...,,

U zdravlje.
Ko fol neki moderator, tj. ja.
Vaš Cvele ...



Umal’ Duce, postah’ davno juče

Nećete vjerovati, mislio sam da se ovo Duce piše sa h (recimo Duche...).Talijani su me samo ovaj puta prilično razočarali, bolje bi mi se rimovalo barem.Pa jel' im ovo nekakav sinonim za lidera ili vođu? Doduše, pošteno rečeno, kakav vođa takav i naziv...
Ajd' da ne gnjavim, odmah ću Vam reći o čemu će se raditi u ovoj priči.
Ova će pokazati kako se brzo, vrtoglavo, mogu podgrejati sitne ambicije a takođe kako se još brže i vrtoglavije (joj glagola za robije...) mogu i prohladiti.I kakav ukus ostavljaju tako ladne.Ladne ambicije su gore od iste takve pure.
Nikad progutat'.
Ova priča će govoriti o tome kako sam i ja jednom davno umal' posto' vođa vazduhoplova, prvi pilot ili Captain...Ama zera je falila.Ili možda i nije, he, he...Evo prokontajte sami.

Najprije, večeras mi neobično, pravo.
Tišina u stanu.
Što je kod nas jednostavno, ekstremno rijetko.Definitivno smo najbučnija familija u cijeloj zgradi.Ili se smijemo ili bezazleno svađamo.Kao što reče jednom davno meni jedan od definitivno najdražih pjevača Petar Grašo ,,A kod nas ti je u familiji tiho samo kad je neko bolestan...,,
Svi smo zdravi, fala Bogu.
Ali mališa se sprema za neko takmičenje iz matematike a ćerka je u sred ispitnog roka pa mi matori ni TV upaliti skoro ne smijemo.I eto meni se otvorio termin za priču kad mu vrijeme nije.Obično pišem rano ujutro, to je moj cajt al' greota je da kompjuter stoji 'vako slobodan a ova tema mi se već odavno vrzma po glavudži.
Malo sam se i zabrinuo.Počeo sam pisati roman i već nakon drugog poglavlja stao.Ne sviđa mi se to što sam do sada uradio.Nema težinu a nije ni smiješno.Daklem, bljak...Kako ono kažu ,,Ako ti se ne dopada to što si počeo ostavi pa nastavi kasnije...,, Dok ne dođe to ,,kasnije,, daj da ja napišem priču da ne dangubim.Možda se ovde i Vi sa mnom malko nasmijete a možda i mene podrži takvo raspoloženje pa se vratim onom mom napaćenom čedu u izgradnji.
Pre par dana sam video izuzetan, stvarno izuzetan, prizor.
Sin mog starijeg kolege i druga me zamolio da se nađemo u gradu i da kupi moju tj. ovu našu knjigu ocu na poklon.Dečko studira pa smo jedva nekako uklopili termine.
Ja krenuo ka gradu da uradim jedan poslić koji me dugo nervira.Sa odlaskom u penziju dobio sam od ovih mojih iz eskadrile neku dasku (bukva, bukvi...) sa bakrorezom aviona i ugraviranom posvetom.
Sve bi bilo u redu da avion nije nedavno dobio i treću dimenziju.Počeo da se krivi u stranu.Tj. bakar počeo da se odvaja na ćoškovima.Da dobija ,,uši,, ko sveske loših đaka.
I nađem ja majstora koji me momački ,,utješi,, da se džaba patim i ko ono kad je Muji (Voji) poplavila ćuna a onaj vrač ga obradovo' da to ne treba sijeći da će to otpasti samo...Tako i majstor Mića meni ,,Uzmi ti super lepak i blago meni, to sam pokušaj zalijepiti da ti ja ne uzimam pare džaba...Drugačije se riješiti i ne može, jedino da se iznova kalajiše, a šteta ti je...,,
Dobro, 'oću.
Sad kad sam se naljutio uzeću one bakarne ukrasne eksere pa kad mu šibnem u ćoškove ima i elise da mu se iskrive.Pa neće on mene...Ima sve da ga iskahlajishem...Ima da se sija ko bakarni rakijski kazan poslije kruškovog prepeka.
Tako ljut, završio ja sa majstorom brzinski, pa u sebi 'nako malko popljuvo' i jarane iz eskadrile, što mi ne kupiše štap za pecanje, onaj što mi se sviđo' da bi ga neđe kraj vode ko čovjek zaboravio ili priklještio vratima od auta, pa da mi bude ljudski žao, umijesto ove daščurine ali u ljutnji nesvjesno i ubrzo' hod pa na mjesto sastanka u centru grada stigao petnaestak minuta ranije.
Uh, ladno prilično.
Ni kapu nisam ponio a moja frizura marinca, fazana mi baš ne pomaže.Čekam ,,Kod konja,, mog, još tada budućeg, drugara Marka.
Interesantno, ali u Srbiji u skoro svim većim gradovima u centru obično stoji spomenik nekom davno zaboravljenom vladaru ali nijedan žargonski nije poznat stvarnim nazivom.Imenom vladara.Svi se zovu po ragama ispod.Pa tako imamo jedno najmanje tri najvažnija spomenika časnom, anonimnom kljusetu.
Čekam ja tako ,,kod konja,, u stvari ovde bi moglo biti recimo ,,čeka više konja,, kao u nekim davnim vremenima kad nije bilo mobilnih a cura misli da ćeš je zeru više voljeti ako zakasni bar petnaest minuta.Naročito zimi.
Ko ono kad Eskim čeka na randesu, te u jednom trenu vadi termometar, pogleda i kaže ,,E čekaću je do minus dvaes' ako ne dođe, odoh vala kući...,,
Ja čekam Markana.
Ko mi je kriv?
Požurio ljut, a on čovjek precizan. I dok tako čekam imam vremena da se osvrnem oko sebe i pogledam lica mnogobrojnih prolaznika u subotnjoj, smornoj, prepodnevnoj trci sa životom.Ovim surovim.
Današnjim...
Dok nisam došao u Niš, subota pre podne mi je bila nekako najdraži dan.Ovde svima služi da završe ono što nisu stigli preko nedelje pa se trudim da izbegnem gužvu kad god to mogu a više mi i nije tako drag.Doduše od kada sam u penziji svaki dan mi je petak popodne pa i ne žurim nigde.
Pažnju mi privuče šestoro malih cigančića koji se igraju po klupama, nedavno renovirane, lokalne, autobuske stanice u centru.Bučni, štrokavi i vrlo oskudno odeveni za takve vremenske prilike.Oko nule ili duplo 'ladnije.
Ajd' nagradno pitanjce, ako je spoljnja temperatura 0 stepeni, koliko treba još da padne da bi bilo duplo 'ladnije?
Ne sikirajte se, to je šala.Ni ja ne znam odgovor.
Ali znam sigurno samo jedno.
Od svih ljudi koji su prošli toga jutra pored mene, a bilo ih je u ukupnom zbiru skoro nekoliko stotina, jasne i glasne osmehe sam vidio samo kod koga?
Ajmo, ovo nije teško pitanje.
Pa kod dečice koja možda nemaju ni svoj rodni list.Prema kojoj će život tek biti surov a oni ga ipak već obasjavaju takvim neponovljivim, grlenim i jasnim radostima.I to jedino kod njih.
Ej, jedino.Gde smo mi svoje izgubili?
Usput, ovih godina nam negde poispadali.
I moje, nervozno i hladno jutro čudom obasjali.Nekako nečujno i nenametljivo, njihovi osmesi razvukli i moje lice u smešak dok sam ih gledao.Prišao do njih i sav sitniš koji sam imao (nemojte o'ma, imao sam još samo 500 dinara ukrupno, oko 5 evrića u nominali, da Marko i ja popijemo negde kafu...) im od srca i bez reči, dao.
I ako mi to nisu tražili a onda oni otrčali dalje još srećniji i nasmejaniji uz jedno gromoglasno i jednoglasno ,,Eee 'fala ti kumeee...,,
Marko stigao uskoro, popili mi piće u gradu, uzeo knjigu, malko Vas sve otračarili ali to ću u nekoj narednoj priči.Valjda.
Sad upamtite ovaj osmeh.On je veza sa pričom, vratićemo se na temu.Podsetiću Vas, ne brinite.
Ajd, klinja je legao da bude odmoran za takmičenje pa nema smisla da drndam po tastaturi, ovo je možda pravi momenat da priču prekinem za večeras.
Nastavak sutra, a onda ću Vam valjda javiti i rezultate takmičenja.
Lepo spavajte...

Hoćemo li uvoditi ovde kakvu fabulu?
Ajd' Fabula, ulazi.Nastavljamo, dobro jutro.Jeste li odmorili?
Rezultate takmičenja još čekamo, pa ako stignu u toku pisanja, javiću Vam.
Priču ćemo nastavit' u četvoročetvrtinskom taktu.Ili kao u svetskom vaterpolo finalu protiv Španije.Na Vašu sreću ovaj puta ipak bez onih silnih peteraca.
Četiri priče promenjivog intenziteta i završetka.Sa dijametralno različitim rezultatom...

Prvi čin...Poručnik, skretničar...

Mladi (relativno zgodni...), vrlo samosvestan i kur..viti poručnik došao u novu jedinicu.Jedinicu matoraca gde je bitno samo da ne talasaš previše.
Ćuti, lezi i uživaj.
Lezi, ali ne i vraže.
Ima nekih ljudi koji nikada ne mogu ćutati.Čak i iz čiste dosade .Jednoga ovde već poznajete, dobro.
Kasno proljeće '91 ve.
Sranje još počelo nije, no ni daleko nije.Neki dugi i dosadni dani tog zlog, trebalo bi biti meni nekada najlepšeg godišnjeg doba.
Jednoga od bezličnih dana, bezličnoga doba, otvorila se neka još bezličnija rasprava.Po običaju oveća grupa matoraca visokih činova protiv moje malenkosti.Same.
Tema
,,Da li godine provedene na akademiji treba priznati u ukupan radni staž?
I ako treba, kome i kako?,,
Dok svi ostali zastupaju tezu da staž akademije treba priznati samo onima koji su završili srednje vojne škole i na akademiju došli kao vodnici ili sa nekim drugim činom, ja se borim za stav da staž akademije, ako se već priznaje, treba priznati svima koji su tamo bili.
Slikovito pojašnjavam da su kolege vodnici koji su došli kod nas na akademiju imali već sasvim dovoljno problema sa tim što su par meseci prve godine, zbog kašnjenja administracije primali i vodničke plate pa su ih poslije jedva vratili.
Na kamaru i sa kamatom.
Zatim, da sam uvijek prezirao benificiranje stažom a ne novcem, i ono što mi je najodvratnije smatram da bi to bilo razdvajanje ljudi u osnovnim pravima za vreme koje su zajedno proveli u identičnim uslovima.Zakuvalo se.Sam protiv svih...
U tom trenutku se u razgovor uključuje i komandir prvog avio odelenja, major R, koji je do tada nešto pisao za svojim stolom ali izgleda odvojio i uvce za našu raspravu.A kako i da ne odvoji kad ja nikada nisam ni znao tiho pričati (valjda uticaj zavičaja, s' brda na brdo...he, he...) a verovatno time i smetam čoveku.
Mejdžer R je divan čovek kome posvećujem sve četiri naredne četvrtine jer smo nekako nas dvojica i sudbonosno povezani.Major je odavno u penziji a ja mu želim dobro zdravlje i svaku sreću jer takvih pilota, ljudi i vojnika sam u životu malo sreo.Pošten, prepošten, pravedan i strog.Ljudina.
Ali ajde da se vratim u priču, shvatićete i sami do kraja o kakvoj se veličini radi.
No, poručnik kada je stigao u jedinicu čuo svojevrstan kuriozitet.Pikanteriju...
U svojim mladim danima, a pre dolaska na VVA, major u svom zavičaju završio srednju železničarsku školu.Kasnije završio akademiju, radio kao izuzetan nastavnik letenja i kasnije komandant.
No komandir ovaj puta nije na mojoj strani.Ne poznajem tada čoveka dobro al' kakav sam seronja i da ga poznajem verovatno ne bih oćutao.Čovek reče sasvim korektno, da je njegovo stanovište da bi u tim slučajevima trebalo priznati staž akademije u radni staž ljudima iz srednjih vojnih škola jer bi se to moglo smatrati stručnim usavršavanjem.Ostalima, ne...
Poručnik recimo blago zapjenušao kao ,,Don Perignon...,, i odgovorio nepromišljeno sledeće...
,,Druže majore, kada bi se to smatralo takvim, selektivnim stručnim usavršavanjem, Vi bi ste verovatno sada bili otpravnik vozova u Z.........ma,,
a na to usledi pogled koji ubija ili bar ozbiljno ranjava i blago promukli odgovor...
,,Druže poručniče, mislim da ste daleko premašili nivo diskusije koji je prikladan Vašem činu i položaju i ja ovaj razgovor smatram završenim...,,
Uh miševa niđe.Utekoše.
Vidi i poručnik da je uneredio motku ali sada nazad nema...No i danas mislim isto.Danas kada svi bježe od dodatnog radnog staža, jer to znači i raniju, bijednu penziju.Ipak je bolja benificija lova...Bez obzira na srednju školu.

Kraj prvog čina...


Drugi čin – Jabuka razdora...

Poručnik postao kapetan.
I što bi Balašević ono rekao ...

,, Ej, davno bilo, otad se
sedam mora Dunavom slilo
dok jedro mog kaputa
burnim su morem terali vetri
na tvoje epolete
sletele su zvezde dve, tri...

I tad su došli popovi
pa topovi, pa lopovi
i čitav svet se izobličio
ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci
pa, ko je smeo
da te podseća šta si
dobro se pamti samo prvi u klasi...,,

Isto mlad, sada malo i uobražen.Ime Vojislav mu značajno pomoglo da u razvoju situacije ranih devedesetih nenadano postane komandir avijacijskog odelenja.O tome sam već jednom pisao pa koga ne mrzi da čačka po prašnajvoj arhivi, bujrum...Mene mrzi pa ako se malko ponovim, prašćajte...
Komandir doduše poslednjeg odelenja u eskadrili, ali kad te ponese talas karijere ko bi smeo da te podseća šta si...
Komandir ljudima starijim po desetak i više godina.Komandir koji nema zvanje, nalet i znanje vođe ili prvog pilota da bi mogao da daje kontrole u vazduhu.
Jak komandir.
Možda sujetan i jesam ali glup nisam.Barem ja mislim.Samo 'vaka vremena mogu dati 'vakog komandira.Ako su vremena zla ne moram i ja biti takav.Sa svojim ljudima sam se već dogovorio da ne talasamo i da se primirimo dok sranja ne minu.Polako ćemo zajedno pa kako nam bude.
Ali stiže novi komandant eskadrile na dužnost.
U stvari stari, samo sada sa novim činom i iz visoke škole.Ko bi to mogao biti?
Naš mejdžer R, sada u stvari ppuk R.
I ja, šta ću?
Sredim se, ko za paradu.Onu ispred skupštine.Veliku.
Svečana, plava uniforma, opasač, uprtač, čizme uglancane za ogledanja, bijele rukavice i svo ordenje što sam imo'... Zezam se, na uniformi mi i danas prašinu sakupljaju letački znak, znak naše akademije i ona medalja, zadnja ,,50 godina JNA,,.Ko bi normalan meni 'vakom dao orden? Ikada.
Prijavim se za službeni razgovor sa novim komandantom.Još mi se u glavi šunja vrlo jasan, onaj razgovor o uređenju i postavljenju kadrova železničko - transportnog saobraćaja u centralnoj Bosni.
Ali šta je tu je?
Pokucam, uđem, stanem mirno na sred omalene kancelarije, pozdravim kao u filmovima Nikite Mihalkova i najvojničkijim glasom koji sam mogao izvući iz svog siromašnog arsenala zatutnjim
,,Gospodine potpukovniče (tada smo već postali gospoda, što bi reko' moj jedan kolega ,,Dok sam bio drug, bio sam gospodin a sada kao gospodina moš' me hebati...,,) kapetan taj i taj, javlja se na službeni razgovor...,,
On ugasi Moravu bez filtera i reče mi očinski ,,Nemoj tako službeno, hajde sjedi.Hoćeš da popijemo kafu?,,
Potvrdim, srećan ko pudlica.Sjednem, skinem šapku i rukavice ali uprtač me još žulja.
Ne čekam da kafa dođe.Odmah počinjem
,,Gospodine potpukovniče, ne bih nipošto hteo da moje postavljenje na ovu poziciju bude jabuka razdora u jedinici.Prema tome ovaj moj razgovor služi da Vam saopštim da ako smatrate ovu odluku pogrešnom ja neću imati ništa protiv da je promenite...,,
Uđe i kurir.Ćutimo.
Zapali novu i gleda me pogledom koji je nešto između ćaće koji te ufatio u laži i učitelja koji se razmišlja da te propita pjesmicu za koju je skoro siguran da je ne znaš dobro...
Vojnik ostavi kafe i izađe a komandant R mi reče ono što će još godinama graditi neboder mog respekta prema njemu.
,,Slušaj me sada pažljivo.
U vojsci ne postoji termin kao što je ,,jabuka razdora,,.Postoje termini ,,pretpostavljeni,, i ,,potčinjeni,,...
Imaš svoje potčinjene a ja sam tvoj neposredni pretpostavljeni.Da sam se ja pitao ne bi bio postavljen tu gde jesi.Ili barem ne sada.Još si mlad i smatram da ima nekoliko ljudi u eskadrili koji to mesto zaslužuju više od tebe.
Ali kada je već tako, nećemo za sada ništa menjati.Pratićemo...Za sve što budete uradili dobro, bićeš nagrađen i moći ćeš nagrađivati, a za sve ono loše, bićeš kažnjen i moraćeš kažnjavati...
Jel' to jasno i kao takvo, u redu?,,
Klimnem glavom, a on nastavi ,,Dobro, pusti to...,, pruži mi kutiju ,,Hajd' zapali i uzmi kafu, kako su ti kući?,,
Dalje nismo u narednih pola sata više o poslu.Osim primjedbe uz osmijeh kada sam izlazio ,,Uh, ala si se dotjerao.Odavno nisam vidio takvu vojničku zverku...,,
Ja pozdravim, nasmijem se i izađem.
Komandir, zver.
Doduše, narednih godina sam uživao sa mojim ljudima, nisam imao razloga da kažnjavam (osim jednom, ali to je za dugačku priču...morao sam), a nagrađivao koliko i kada sam mogao, čitaj, i šakom i kapom.Što da budem upamćen ko neki smrad? Ne dajem iz svog džepa...Kao što rekoh, ako su već vremena zla daj da barem R i ja budemo ljudi...
Ode i drugi čin, ja ipak osta' neki šefić...


Treći čin...Leptirići...

Nećete vjerovati, ali...krajem te godine opet je, po nekom cikličnom paganskom običaju, došla jesen.
Prijatna na ovim tužnim geografskim širinama kao dugo odlagana i zanemarivana zubobolja subotom uveče, dečija nezahvalnost kada porastu, hronična bolest probavnog trakta ili dugogodišnja svađa među braćom i nekada najboljim drugovima ili bivšim ljubavima.Prvim.
Ratovi smanjili, prekrojili i suzili, nekima domovinu, nekima pribježišta a nama, apatridima poglede na život i vjerovanje u srećniju budučost.Kakva je ovo usr..a mladost i nije valjda da to što sam se poslije onakve bolesti ponovo vratio u kabinu aviona neće biti nagrađeno, ukrašeno putovanjima po svijetu, susretom sa novim krajevima i svemu onome što sam vidio kao kompenzaciju mom dragom ,,klempi,, (G4 - prim. aut.) i tužnom odlasku sa borbene avijacije ?
I aerodromi se pravo prorijedili.
U čitavoj zajednici, dva, tri komada.
Nešto poput poštenih preduzetnika tranzicije.Ili iskrenih političara.Tuga.
Atmosfera nepovoljna čak i za mutaciju agresivnih virusa.
Vani još gore.
Para niđe, podstanarstvo, na vjestima krvi više no u ikakvoj klanici.Svako jutro kada ustanem prokontam kako sam sasvim drugačije zamišljao svojih dvadeset i nešto.Bože, ipak sam ja u prethodnoj reinkarnaciji nešto debelo zas.o čim mi se sve ovako razmotava.
Jednog od takvih ponedeljaka prepunih ničega, kišovitih, oblačnih i vjetrovitih lepih kao ponedeljci osuđenicima na doživotnu, dobio sam zadatak da se pripremim za let sa komandantom.
Odavno sam na stalnoj trenaži.Selidba raznih aerodroma i ratni zadatci najtužnijeg tipa doveli su do toga da mladi pilot ima i onu rečnicu u svom CV koja bi oduševila čak i tupavog privatnika koji je odlučio da te ne zaposli ali je lepo što si ipak došao na razgovor za posao (,,Sačuvaćemo Vaša dokumenta u arhivi, pa...,,).Mlad sa iskustvom.Ko pripravnica u parkiću pored ekonomskog fakulteta prestonice.
Računam, rutina.
Avioni već skoro sami znaju put.Samo pokreneš, dovezeš do piste, vikneš ,,aport,, i eto, on umalo sve sam.
No ovde nije tako.Danas idemo u Tivat.Moje prvo slijetanje tamo.U svojstvu pilota, valjda ovo neću morati plaćati kao neka prethodna na istom avionu i u istoj eskadrili.
Imam nekih sat vremena za pripremu.Biće dovoljno da proučim procedure za prilaz i malo ponovim neke postupke.Ipak idem sa šefom, nisam odavno.Možda odluči da me po nešto i propita.
Brine me mnogo više, vrijeme.Užas živi, na ivici ili ispod QGO-a (ovo sam u knjizi propustio da naglasim a sada mi krivo ali oznaka za nepovoljne vremenske prilike – za raju van avijacije – prim.aut.).A mi letimo po svakakvom vremenu.Transportnjaci uvijek stižu.Kažem ja, ko željeznica.Možda malko okasnimo ali bez greške smo tu.
Biće čupavo.Posebno onaj tunel u usjeku kod Budve.Ako to mašim, biće dobro.
Pripremam proceduru preko Podgorice, pa onda na more.
Spreman ko zapeta puška.Vazdušna.
Krećemo.Do rasterećenja motora u penjanju sve rutinski.Ja letim, šef ćuti i već nakon izlaska na level ( nivo leta-prim.aut.) pali prvu.Odavno smo u oblacima.Stratusima i nimbostratusima, ali drmuckaju po malo.
Ništa ozbiljno, radar čist.
No sa oblasne kontrole nam javljaju da ćemo na Nikšić, NDB NIK pa onda na NDB (non-directional (radio) beacon tj. radio far – prim.aut.) TAZ.Ovo smo do sada rijetko radili, ja nikada ovde, a nije baš ni drugima bila česta procedura.Prilično nezgodna sa velikim ,,rate od descent,, ( procentom ugla snižavnaja – prim. aut.).
Veselje se tek sprema.Šef samo ćuti i pali.Naredim navigatoru da isčitamo proceduru i ček liste, duboko udahnem i krenem sa ,,procedurom na dole,,.Pratim situaciju, kontrolišem nestabilne kazaljke koje bi trebalo da nas provedu kroz tj. bolje preko i iznad vrleti pred nama i dovedu nas na more.Povremeno pogledam u šefa.Ćuti. ugasio Moravu i prekrstio ruke.
Počinje da drmusa vani.Neznatno povećam nagib prema TAZ-u i pokušavam da vidim da li smo negde pred izlazak iz oblaka.Po onom što čujem sa tornja i radio visinomjeru koji se bliži ivici pištanja trebali bi uskoro da ugledamo i plažu u Jazu.
Svi u avionu ćute a napetost bi se mogla sjeći nožem.Samo motori bruje monotono i jednolično.Ostatak posade netremice gleda u mene.Osećam im poglede na potiljku.Nije lako biti mehaničar, letač.Ko zna kakva ti taraba od kopilota more zapasti, a život ti ujegovim rukama.Bukvalno.
Moja posada u mene ima poverenja.Prošli smo do sad sve i svašta zajedno ali ni ja ne dišem skoro, još uvijek u sivilu primorskih nimbusa.
Puče pogled na put ka Tivtu.Jedan od najlepših osećaja.Oči jesu ogledalo duše ali su i spas guz..e.Iz oblaka izbismo baš gde je trebalo.
Pređem na vizuelno, javim tornju, nema čekanja, prvi smo na redu iz prilaza u pravoj.Ko je još lud da ide na more po ovakvom danu?
Pripremim konfiguraciju za sletanje, ček lista i ,,francuski liz,, na aerdoromu na kome sam se pu - spasio po prvi puta.Eto skinuo mrak u sred 'vakog ponedeljka.

Završili to što smo imali, odmorili malo, popili kafu, osušili mokra leđa i ne sjećam se više šta.
Nazad talašika. Na gore je lako.Vazda je tako.Gas ,,na poletni,, razguliš prema moru po odlaznoj proceduri i za čas te eto kući.
Popodne na pustom niškom aerodromu.Malo prostora može izgledati toliko pusto kao prazni aerodromi.Stepa, novi model, moravska.
Vojnik kurir, pametan, ko što jednom rekoh, najmanje za sedam dana nagradnog.Već se izvještio.Čim čuje ,,skidanje elisa sa upora,, ( način usporavanja kod An-a 26 i drugih aviona sa elisnim motorima – prim. aut. ) koji se čuje na drugi kraj doline, on turi džezvu.Već zna kakvu ko pije, a ovde ipak šef i nećete verovati, pa komandir 4. ao.It's me Le' clerc.
Spakujem procedure, slušalice i po gašenju motora sačekam da svi izađu iz kabine.Šef se otokopča i provlačeći se između sedišta reče mi ,,Dođi u moju kancelariju...,,
Eh, samo mi još ovo fali, šta li sam usro'?Zar ovakav ponedeljak može biti još gori?Izgleda, da more.Komotno.Sjetim se moga najdražeg dijaloga iz najdražeg filma ,,Ovo malo duše,, :
,,Babo, dobio sam danas tri jedinice,,
,,Jel' tri il' četri?,,
,,Ćetiri, babo, ćetiri.Reko mi učitelj da sam najgori u školi...,,
,,Pa jel' more neko bit gori od Nihada?,,
,,Izgleda da more...,,

Već mi nekako svejedno, ako bude taslačine onda je bolje da bude danas.Sve u totalu, i onako sam ovaj dan izgleda trebao prespavati.
Ostavim opremu, umijem se i operem ruke (zube neću i ne stižem, valjda se nećemo ljubiti i ako bude sexa biće to čisto poslovno, ko pripravnice iz parkića...).
Joj, moram jedan vic.Sad sam se sjetio a senilko, zaboraviću, izvin'te.
Došlo vrijeme u ZOO vrtu mečki za parenje.Niđe slobodnog mužjaka.Ni u okolnim vrtovima.I pitaju Muju (Voju) radnika na održavanju higijene, bil' on to sredio za 200 eura.
Kaže higijeničar ,,Mogul' malo razmisliti, javiću sutra...,, Dobro.
Dolazi sutra i kaže ,,Može, ali imam tri uslova,, Dobro, ajde više govori, poješće nas mečka ovde, sve.
,,Prvi, nema ljubljenja u usta (eto to me asociralo...)
Drugi, da me mečići ne zovu ,,Babo...,,
I treći, nemam dvjesta eura, more li za stotinu?,,

Ovde neće biti ni stotinu.Tako mi izgleda.
Ja kod šefa u kancelariju.Kafe već na stolu, čekaju.Mali će izgleda dobiti deset dana nagradnog, ladna voda a od nekuda iskopan i ratluk je tu.Čini mi se onaj prirodni, od ruže.
Na šefovo ,,Sjedi...,, ja se samo smuljnem u stolicu.Ovako umoran nije mi ni teško.Samo što sam srknuo vreli napitak, R me presiječe
,,Koliko ti sati do sada ukupno imaš na ovom avionu?,,
,,Morao bih provjeriti precizno u knjižici naleta ali ugrubo negde malo ispod tri stotine.,,
Na njegovo ,,Računajući i preobuku...,, samo klimnem.
Srkućem i dalje kaficu nespreman potpuno za ono što će uslediti.
,,Hm, to je nekako premalo.
Trebalo bi bar duplo toliko.
Mislio sam te predložiti za školovanje za vođu uskoro.Ovo danas je bilo izvrsno.Zrelo, odgovorno, hrabro, stručno i promišljeno.Bravo...Videćemo za dalje.,,

Šta ja to čujem?
Hebo ratluk, kako je ovo slatko.A i ne lijepi se za zube.
Rijetko dobijam komplimente od bilo koga, a posebno od onih koji me dobro poznaju pa još ne mogu vjerovati u sve što sam čuo.I to od takvog autoriteta.
Samo procijedim ,,Hvala gospodine potpukovniče...,, i posle kratke opservacije njegovog lica dok je gledao u sto, čisto da vidim da se ipak ne šali, zarumenim se ko drugarica parkovska pripravnica na svojoj preobuci.Na prvom ,,samostalnom,,,.
Joj leptirića u stomaku, poletiću, poletiću...
Jedva doradim kafu, sav se ispeko' od uzbuđavanje (Šojić...) jezik mi ko daska za peglanje.Zahvalim se još jednom, pozdravim i izađem.
Kako ću sad ćutat' ? A moram.
Jooooj, moje muke niko ne zna, slatke.Srećan ko ker, a nemam ni rep da mahnem.Volio bih se pohvaliti nekome više no išta, no ne smijem.Svrbi me jezik.Falite me usta moja...Ćutim.
Ponedeljak nekako magično, iznenada postade majski, sve skupa sa ružama, beharom, Vrbanjom u pozadini i tamburašima...
A kažu da sujeta nije opasna rabota.Lažu, vala...

Kraj trećeg čina...


Četvrti čin – Otrežnjenje...

Davno. vrlo davno, sam čuo izreku da se čovek milion puta pokaje za ono što je rekao a vrlo retko ili nikada za ono što prećuti.
Pameeetne su te izreke, valjda ću i ja 'vako bajat i mator nekada u budućnos' smisliti neku sličnu.
Bolje što sam ćutao.Mnogo bolje.Videćete.
Jedva sam izdržao.
Čak i najbliži vide da blistam a kolege se ne mogu načuditi mom dobrom raspoloženju.Ne svađam se tih mjeseci ni na fudbalu previše.Čekam da prođe zima, malo popuste ove sankcije i eto mene na preobuci sa levog sedišta.Četiri ćize, će uskoro.Na žalost na traci za čin a ne na rukavu ali poslije onolikih nesreća i bolesti, pravi Eldorado.
Šta? Ne vjerujete da sam ćutao.Jesam, svega mi.Ko riba.
I hoćemo li u final?
Moraćemo, ne može priča trajati ko roman.Lijepo mi jedan klasić iz Amerike reče ,,Ko će meni platiti što ja ovoliko dangubim čitajući ove tvoje brljotine?,,
Parama se ne nadajte, bolje da skratim priču.
Naredna godina je donijela, čak i ovde, sunčano proljeće.Zver u meni je dobila još po neki sat naleta a ja sve češće zagleđujem suprotno sedište i analiziram postupke vođa jer, nema sumnje, uskoro će i baja tako.
I jednog lepog sunčanog prepodneva, šansa koja se ne propušta.Ponovo put sa šefom.Ovoga puta Batajnica.Prava prilika, plasiran šut sa ivice šesnaesterca i eto zgoditka.
Šta ima da se spremam za takav let? Pa avion će sam naći i Pančevo i put nazad.Skoro ispred naše zgrade se vidi Bataja.
Poletimo, avion prazan, posada raspoložena a šef ćuti.
Već negde poslije Jagodine zatražim od oblasne kontrole snižavanje.Surduknem se ka Smederevu.U svakoj vojsci na svetu se samoinicijativa kažnjava ili nagrađuje, zavisno od posledica koje donese, jel?
E ovde ćete tek videti kakve će meni doneti.Bruka.
Spustio ja oko Smedereva, proveravam Dunavce gde još nisam pecao.Imal' čamaca i dešaval' se išta? Dan sunčan, ja skoro u brisanjcu.Ma ljepota jedna.I od dana i od leta.Prilaz i sletanje na pistu ,,jedan,, ko iz udžbenika.Liz, šteta što nema putnika da aplaudiraju.
Vođa je to.Budući i samouvereni...
,,Ma to je nešto više od toga, nekome lijek a nekom droga...Ja potpuno trijezan umireeem...,, Znate onu od Merlina.Evo slušam je upravo dok čukam...
Šef ćuti.
Izađe i ode.
Meni još ništa sumnjivo nije.A trebalo je biti.Po broju cigara u sunčanom danu...
Povratak popodne, ko kući.Ladovina.Ajd malo nekih oblačića na Jastrepcu pa ću uraditi proceduru.Čisto da oduševim nadležnog.
Nešto me zeza VOR Kraljevo, stalno ,,ispada,, i tandrče mi kazaljka, pa rutinski oba navigacijska kompleta neposredno pred čuvenu ,,petnaestu milju,, prebacujem na Niš.Proceduru ko od šale, oćete da Vam je sada nacrtam zatvorenih očiju ? Pa šta, prošlo je tek 16-17 godina od tada.
Slijetanje ponovo na slovo T i bez trošenja guma.Ups, šššvić, kao Grunf Fon Grunt, ko na ljusku jajeta...E ako ovo nije dosta za početak preobuke onda ja i ne znam šta bi moglo biti.
U predivno popodne moga naivnog uspjeha, neposredno pred izlazak iz parkirane grdosije čujem šefa ,,Dođi kod mene u kancelariju...,,
Oho, ho.E vala, danas ću da uživam i u kafi i u ratluku.Ima da meračim, neću žuriti ko prvi puta.
Na brzaka operem ruke, ostavim stvari i žurno kod šefa.
Tamo kafa čeka, samo ovaj puta njegovo ,,Sjedi,, nekako drugačije, oštrije zvuči.Sjednem a onda poče vrijeme moje bruke, otrežnjenja i bolnog prizemljenja.
Bez uvoda, tihim glasom, odmereno i strogo, ko što je uvek i činio ppuk R poče...
,,Mislim da sam se ipak prevario u tebi.Nisi ti još za vođu...,,
Ja, ko popišan.Ladnom mokraćom.
Ne mogu vjerovati šta sam čuo.Kako bi mi sada ratluk dobro došao.Ali nema ga...
Promuklo, uvrijeđeno moje ,,Zašto...,, otvorilo je prevodnicu duže analize.
Recimo :
,,Dobro šta ti misliš?
Po kakvim mi pravilima letimo? Da li ti je ono snižavanje iznad Dunava bilo po ICAO-u (International Civil Aviation Organization – prim. aut...) ? Šta bi tvoji putnici rekli na tvoje izlive tehnike pilotiranja ,,borbenjaka...,, i tvoje brisanjce? Znaš li koliko si goriva tako više potrošio?
Očigledno ja da si još neiživljen.
A zatim u povratku...
Ko ti je dozvolio da oba kompleta opreme prebacuješ na isti VOR? Šta ako VOR Niš greši?Nije bitno što je vreme lepo i što VOR Kraljevo, nije u pravcu našeg prilaza.
Šta ako ti u sred neke oblačne procedure otkaže jedan VOR (VOR, skraćenica za... VHF omnidirectional radio range – prim. aut.) , onda ćeš dalje po gledanju u pasulj...,,
Na moje tek za ,,vađenja,, ,,Paaa, bilo je svuda lepo vreme...,,
Usledilo je njegovo, efikasno kao matadorovo ,,Jednom neće biti, a to je u ovom poslu sasvim dovoljno...,,
Lakše bi mi bilo da se derao na mene, bilo bi mi mnogo manje krivo.
Za izgovore kasno i bljak.Čovek je sasvim u pravu.Vidim da sam uneredio i stanicu i onih sto metara pruge u Tivtu, a nije mi čak ni izgledalo tako strašno.
A ova grkača u šoljici mi samo odmaže.Da mi je da je nekako eksiram i izgubim se u ponor svoje sramote.Sreća, bar nikom nisam ništa pričao...I tada sujetu spakovao za naredni, dugi niz godina, u dubine podsvjesti.
Mračne.

R je kao moj komandant bio pored mog bolesničkog kreveta zajedno sa mojim ocem, prilikom buđenja iz kome (imate u jednoj, prethodnoj pričii ...) i ja mu to nikada ne mogu zaboraviti.Nikada.
Ni mnoge druge lepe stvari.Dugo ga nisam video, čuo sam da je imao i on neku ličnu nesreću i da je odavno u penziji.A volio bih ga sresti i podsetiti se svih ovih dana koji izgledaju teški ali ni blizu bolničkim.
Definitvino jedan od najboljih, najstručnijih i napoštenijih ljudi sa kojima sam ikada letio.Hvala puno, na svemu, šefe R...A posebno na iskrenosti. Ko zna zašto je to dobro?
Na žalost moja naknadna tragična sudbina me nikada kasnije nije odvela do nivoa vođe na transtportnim, višesednim avionima, i za time ću kao i za letenjem na MIG - ovima doživotno žaliti ali morate priznati da su moje žalosti mrvice u poplavi svih, ovih naših, poslednjih, opštih.
Ja barem imam sačuvan osmeh kao oni dragi cigančići.
Eee, kume, pa ipak su ovo lepa sećanja...
Tj. imao sam ga samo posle trećeg čina i onih šarenih leptirića...

Od mog dragog prijatelja Vinka iz Norveške dobio sam na dar i jednu neverovatnu pesmu koju sam pre par dana prvi puta čuo (neverovatno ali istinito...) a koju bi voleo da i Vi čujete.Za mene tekst uglavnom čini dobrom svaku pesmu a bolji od ovoga nema.
Sigurno...

https://www.youtube.com/watch?v=RZQO3f4TP4w

Eh, da.
Stigli su malopre i rezultati takmičenja iz matematike.
Plasirali smo se u viši rang.

Matematičko, roditeljski ponosni ,,duce,, Cvetko.

Svaka cast majstore. Uvek sam vise voleo lepe i dobre tekstove i postove nego lose.
U pravu si postoji definitivno dilema gde tacno locirati tekstove, ima elemenata i za i protiv, ali nek bude ovako iz sledecih razloga:

-Tako sam "odlucio" i pre nego sto sam procitao tekstove,odlika samo nas krajnjih intelektualaca koji uvazavaju tudje misljenje do nivoa da sagovornika saslusaju a onda urade kako su i planirali pre razgovora.

-Bolje je u "neobaveznom" delu,jer se bojim da bi stavljanjem, u SAFETY povuklo za sobom neki nivo formalnosti, a ideja autora je da na nefromalan nacin saopsti bitnu stvar.

-"neobavezan" deo upravo ima tu funkciju,da na manje formalan nacin da odgovore na stvari koji srecemo na formalnim mestima.Neko voli da mu se direktno saopsti, neko voli indiskretno,neko voli formalno,neko neformalno, a mi smo tu da pokusamo da slobodnim pristupom pokrijemo sve uglove.

Ljudski gledano na tekst, smatram da si se ovakvim tekstovima izdigao iznad licne sujete, a to ce ti omoguciti da u zivotu budes samo bolji covek.

profesionalno gledano, smatram da si objavljivanjem ovakvih prica, ucinio pravu stvar i da ako iko ikada procita ovaj tekst i nakon toga upamtio i jednu sekvencu , i iskoristio je da obavi let bezbednije, oduzili smo se "majci prirodi"

Ja jedinu kritiku na ovaj tekst mogu da uputim samom sebi. Bilo bi najpostenije da ne komentarisem nista , jer se bojim da cu unistiti lepotu teksta,tj umetnickog dela.
te u tom kontekstu treba pogledati na moj post. samo hvalim i podrzavam, a pokusacu ,jos koliko danas da napisem nesto na spomenutu temu.

P.S. Predlog za naslov ove teme bi takodje mogao biti :

"KO VISOKO LETI DISE KISEONIK POD NATPRITISKOM!"

mada smatram i da autorov izbor oslikava bolje ideju.....

Cestitamo sinu na uspehu na takmicenju, i reci mu da MIT(Massachusetts Institute of Technology) postoji i da nije neostvariv....

Svaku tvoju sugestiju uvijek doživljavam kao neverovatnu privilegiju.
Hvala ti.

A šta kažeš za pjesmu, ha?

P.S. Dobro ti je ovo za ,,Kiseonik...,, kud se toga u knjizi sjetio nisam.

Pozdrav drug.
Idemo dalje...

A ni ovo za MIT ti nije loša ideja, i ako mališa nekako cilja Kembridž.Već me pitao kako da tamo stigne bez love...

Eto kolega moderator me podseti. Isprica covek lepe cetiri price, inspirisao me i sad ne mogu miran dok ne napisem koju.

Pocetak ove price je pred kraj druge godine na VVA,u Beogradu sad vec davne '95.
Konacno nakon dve godine ,pesadijskog izivljavanja i maltretiranja, zavrsavamo sa teoretskim delom, idemo na preglede i nakon istih pocinje onaj lepsi i zanimljiviji deo Akademije. LETENJE.
Ne secam se detalja , ali pregledi malo jaci nego standardni pilotski na godinu dana, i dalje s e vrse selekcije medju ljudima, ali ipak ne komplikovani kao na ulasku na Akademiju.
Zadnji pregled kod neuropshijatra. Dotle stigli rezultati sa testova koji su radjeni prtehodni dan, karakteristike sa Akademije, letacke ocene(izmedju selekcjie i tih pregleda moja generacija u dva tri navrata isla na letenje na utve tako da u letacki deo Akademije ulazimo s a jedno 30 -tak sati naleta) .
Ja kod mog neuropshijatra,onaj sto prica o Istoriji imena mu se ne secam a trebao bih, i krecemo standardno:

-jel znas ko je Pavle Moler?
-kako ne bih znao ,jedan od komadanata Srpskih ustanika u boju na Loznici, sto je Crnom Djordjiju krvlju pisao pismo:"Crni Djordjije salji dzebane,izgibosmo ki Mancester"
- O ,pa pa ti znas istoriju.
-eto malo pratim ,gde da mu kazem da me vec sest godina pita isto i da sam prvi put znao slucajno a posle procitao pre pregelda....

-nego da te pitam nesto, a sto ti nista ne ucis?-pita on mene naivno
-Ja ne ucim nista? Nije istina. sve ispite sam polozio na vreme, od 40 ispita tri sam polagao u drugom roku,sve ostalo iz prve, prosek mi je kako treba,raste iz godine u godinu,(prva godina 7,62 druga 7,63
) letacka ocena oko 8 ...
-Nisi me dobro razumeo, rekao sam da ne ucis nsita,niko ti nije rekao da si los . Ti kad bi jedan dan, isao u skolu na predavanja i a kad bi ikad seo da ucis ispod 9.5 nema sanse da bi bio.
" jes ,ali onda ne bi izlazio u grad,ne bih imao svoj bend, ne bi visio u KST i Prostoru...
" I to ti pise u dosijeu, kao i da si svasta govorio onima koji ne rade tako,da je vrlo upitan odnos prema vladajucem rezimu, da ne postujes vojni kucni red, sve lepo pise, "
-" Pa sto me ne skinu?"
" Ne dam ja"
-" I to je nesto"
-" Ali ima i cenu.Moras da mi kazes zasto si bez ambicija."
-"Nije tacno ,ja imam najvecu ambiciju od svih"
"Pretvorio sam se u uvo"
-"ocu da budem probni pilot. Samo me to interesuje.necu da budem ni nastavnik letenja, ni general , ni ambasador, nista. Ocu samo da letim i to najslozenije moguce"
" Dug je to put"
-"jeste pa sta?"
"Izlazi napolje"

I tako ja pun samopuzdanja izadjem iz kancelarije neuropshijijatra, sada vec nabrijan najstrasnije, evo i on zna da sam jak kao crna zemlja, sve sto treba da znam sam naucio, i sto je najbolje znam sa razumevanjem, spreman kao zapeta puska da savladam i taj letacki deo. Da to spicim zacas, jer je to lakse od ucenja i strojevog koraka, malo da se promuvam po nekom aerodromu i eto me na Batjnici u Vazduhoplovnom Opitnom Centru.

Mislio sam da ce mi prvi posao biti da procekiram Vazduhoplovno Tehnicka Upustva za ORLA ili G-4. Ko zna sta su Jelen I Bilibija,pogresili.
A posle toga ako me se sete u Patuxent Riveru( Opitni centar americkog Navy-ja) sete me se, a ako ne ,ni u Rusiju ne idem...

Epilog:
15 dana nakon,pregleda zavrsili mi sa grupnim letenjem na utvi, dosla kontrola pred samostalno, ja dobijem mog velikog drugara, da ne spominjem majmunovo ime, i dobijem na kontroli 37 ( slovima: trideset i sedam) PETICA i tri sestice. Sestice dobio na Formiranje skolskog kruga, prilaz na sletanje i sletanje.

Zovne me nastavnik ,posle leta,posto onaj majmun od kontrolora nije smeo u oci da me pogleda i da izvrsi analizu, i pita me ocinski kako samo Rajko Bozic ume:
" Da li si ti uopste video vodju? Npr. Da li ste i ti i on leteli u Banatu u isto doba dana? Nije pitanje da li si bio 3 sa 5, ocito je nisi ni blziu toga ,vidi ocene"
"i tada mi da papir koji je majmun popunio nakon leta"
"progutam knedlu, osinem me spoznaja kao bicem, ispricam Rajku analizu,iz mog ugla ,on na to ne kaze nista, osim cinjenice da on misli da sam los, a kamoli toliko los, vec bi ja poodavno bio na kursu za vodnika, tenkovske sluzbe. "

shvatim sta je i kako, ima citava istorija odnosa mene i tog majmuna, nastavimo sa letenjem,prodjem drugu kontrolu,odem na nastavak letacke obuke ali sada vec sa zestokom hipotekom i naravno da se nije moglo drugacije zavrsiti letacka karijera nego prekidom.

Nije mi nikad bilo netso preterano zao, a verovatna dva razloga su:
-Cinjenica da nema sanse da budem probni pilot,nakon prvog pada na letenju,
- da sam morao da zivim i radim u Podgorici neko vreme zivota.

Ima tu jos faktora koji su mi omogucili da mi pad ne izgleda strasno, ali smatram jako korisnim u zvotu sto mise desilo bas tako. Da sam prosao jos koju stepenicu moglo je biti jos surovije i po mene i po druge. I stalno mi se vraca film, kako sam imao prepotetno misljenje o svojim letackim spsoobnostima. I uvek me opominje.
I od tada znam da za svaki korak napred mora da bude bar pola koraka unazad, kao i da

"Udarac u guzicu ,takodje predstavlja napredak u karijeri. "

Bice ovakvih prica jos,ako ko bude citao...

ja ih citam i uzivam u njima

Legenda o Žiki...

Zašto legenda?
Pa Žika nam je, fala Bogu, živ i zdrav.Upravo zato.Da još dugo bude ovako dobar kao sada i da bude deo našeg društva.Prosto je to...
Jednostavno, zato što postoje i žive legende a Žika je očigledno jedna takva ...Videćete uostalom, do kraja priče i sami.
Počelo je sinoć u kafani.A kada stvari počinju u balkanskoj krčmi mogu otići samo u dva pravca.Ili će bit nešto izuzetno lepo i dobro ili neviđeno sr...e.
Nastavite slobodno sa čitanjem ovo je srećom varijanta br. 1.

Sinoć smo zaglavili nenadano na našem starom mestu, u kafani ,,Vedrik,,.Tu skoro o'ma preko puta, lepo uređeno, tiho mestašce, sa odličnom klopom i jeftinim pićem.Još da daju da se peva ,,a' la kapela,, ono u pola glasa, u neke sitne sate, bilo bi savršeno.Ne daju, pa se mi malo ljutili, malo krišom pevali i nije bilo frke, veće.I onako pjevamo ko svrake.
Konobar Neša koga sam prepado' da ću ga ocrniti u ovoj priči bio tako dobar pa nam donio pet, šest, listova papira, koji su nam starinska, efikasna, preteča nekom budućem diktafonu, pa ovako nastaje uvod mog takođe budućeg kapitalnog dela o našem dragom prijatelju, Žiki.Shvatite ovo samo kao par sličica da bi ste u nekoj, nadam se, bližoj budućnosti, pročitali i knjigu o jednom neverovatnom životu.O borbi sa sobom, sirotinjom i teškim vremenima.O borbi sa sudbinom koja po ko zna koji put napominje i upozorava da pobeđuju samo vredni, jaki i uporni.O uzoru kako treba živeti, i o tome kako dostojanstveno stariti.
Nešo ne brini.
Šalio sam se.
O konobarima uvek i sve najlepše.Još da onaj treći ,,lavić,, (moj jaran Coki me zeza kada naručuje pivo ,,Za Voju jedno glavića...,, tako se nekako čuje...) daklem da ,,g.lavić,, nije bio vruć ja bih možda došao kući trezan a familija bi jutros pričala sa mnom.
Ovako, prešao sam poslije na više, preko nekoliko, Tuborga, oni bili 'ladni a danas eto imam ,,viška,, vremena da prekucam ono što smo sinoć cijelo veče zapisivali.
Od početka.Opis legende u traileru.

Najpre sam naziv kafane.
Vedrik, proljetni, blagi, sjeverni vjetić koji donosi vedrinu i lepo raspoloženje.Upravo je tako ovih dana, sunčano i toplo, naznake lepog vremena i pravo vreme za ovu priču.I pravi naziv za kafanu.Donela nam je ako ništa drugo, blagu glavobolju u potiljku, vedrinu u pogledu i ovu neponovljivu priču.Malo li je?
Najpre uvod.I par generalija.
Odakle ovo Žika?
Naš prijatelj se zove Simić Marinka Živorad.Rođen je sredinom tridesetih godina prošlog veka (razlika u podatcima oko tačnog datuma rođenja između crkvenih i državnih zapisa od nekih par godina, sasvim uobičajeno za to doba...-prim. aut.) u malom selu Grgure, na sredokraći pravca Blace, Kušumlija tj. na istočnim obroncima planine Kopaonika (iako Žile kaže da se planina pravilno zove Kopanik a da je novi naziv samo modernističko tumačenje postojećeg...).
Rodio se kao najstariji sin u porodici težaka.Siromašnih, vrednih i poštenih ljudi.Rano ostaje bez oca a majka se sama stara o trojici dečaka.
Priče o ratnim dešavanjima, teškom odrastanju, bugarskim zulumima, godinama nemaštine i snalaženja bistrog momka koji je sedamnaest kilometara išao u osnovnu školu, u jednom pravcu, neće stati u ovu priču.To ćemo jednom kasnije, nadam se uskoro.
Sada ćemo o vazduhoplovnim elementima ove neobične, skoro herojske priče.

Žika dolazi na školovanje u Mostar 1952. godine, u I klasu PPŠ (podoficirske pilotske škole...- prim. aut.).
Po njegovoj priči u Mostar je stigao u ,,kučinskoj,, (od kučine, tkanoj, pletenoj...) odeći, gumenim opancima ,,piroćancima,, i vunenim čarapama.Prvo odelo je obukao u vojnoj školi i cipele prvi puta nazuo na noge.
Najlepše dane u životu proveo u mostarskom naselju Mahala (podno Čekrka...) a samo kad ga ponesu emocije kaže da su u tom gradu bili neverovatno i izuzetno lepo prihvaćeni i ,,Ja nikada nisam imao problema sa ljudima...,,.Ovo zvuči duboko i jasno.Ko razume, shvatiće.
Žika je ne samo moj prijatelj, izuzetni i legendarni majstor koji nam svima besplatno i iz hobija održava sve ove naše krševe, on takođe jako liči na moga đeda Milu koga sam ja često opisivao kako u svojoj knjizi, tako i u mnogim pričama, pa me to nekako još više vezuje za ovu časnu starinu.
Ne zamjerite.Emocije su to.
Klasići u školi kojih se Žile seća su mu bili Šutalo Ante i neki Bunjak, sada pokojni.A nastavnik mu je bio izvesni Polovina, rođak ili predak onog pjevača Himze.
Najpre su godinu dana proveli u kasarni tzv. ,,Zapadnog logora,, na teoretskom delu nastave a onda prešli na a.Jasenica na letačku obuku.
Školovanje je završio 30.08.1955. godine u isto vreme kada i 7. klasa VVA.Dobio je čin vodnika i kao Titov pitomac (najbolji u svojoj klasi...- prim. aut.) na poklon je dobio sat Zenit (kako Žile veli dobio je ,,vazduhoplovnu štopericu,, koju je na žalost pre mnogo godina negde izgubio...).
Raspoređen je na dužnost nastavnika letenja u V.P. 9211 Mostar.

Leteli su, tih godina, sa aerodroma Jasenica i Ortiješ ali sa vrlo čudnim i neobičnim načinom izvedbe.Naime tada na Ortiješu osim betonske piste i dve, tri klupe od infrastrukture nije postojalo više ništa.
Pa u letačkim danima stvari izgledaju otprilike ovako.
Sa prvim pitomcem toga dana polete sa Jasenice sa travnate piste.Ostale đake autobus ili kamion odveze tih par kilometara na Ortiješ.Zatim sa ostalim đacima lete celi dan ,,sa betonke,, a sa poslednjim đakom ponovo slete na travnatu pistu na Jasenici.
Ostale đake zemaljski prevoz ponovo vrati, na kraju dana, nazad.
Leteli su na avionima Aero-2, Aero-3, 213, 522 i JAK-9P.

U proleće 1956. godine na metodskoj vežbi nastavnika u borbenoj obuci jedne subote naš Žile je imao udes.Udesio se prilično.Naime, zadatak je bio da negde iznad Hodbine i Pijesaka pronađu i na FKN ( foto kameri naoružanja – prim. aut.) donesu slike ,,neprijateljskog štaba,,.
Napomena.Sa đacima se letelo radnim danima a vikendi nisu bili slobodni, osim povremeno nedelje, već rezervisani za lični nalet i borbenu trenažu i obuku nastavnika.
Uvede ti naš Simke avion 213 ( za mlađu raju, to nije broj aviona, no vrsta školskog aviona toga doba – prim.aut.) iz poluprevtanja sa oko 2300 metara u oštro poniranje za nišanjenje.Al' frka...Negde na oko 1800 metara visine, posle kraće nestabilnosti u radu, motor stane.
Odmah javi otkaz, počne postupak za pokretanje motora, okrene ka aerodromu, visina neumitno curi i kada ustanovi da ga neće uspešno pokrenuti u tom pravcu, prema aerodromu, a preko rečice Bune, izabere priručni teren za prinudno spuštanje.
No ono kad đavo 'oće.Na pravcu njegovog poniranja, a tu uz reku, nalazi se odavno jedan poveliki drvored.Cedeći finesu Žile pokušava da se dočepa terena za sletanje koji mu izgleda sa ove visine prilično kratak i tako u pokušaju da sačuva ugao i brzinu a posebno dolet, neposredno pred drvored dovodi avion na tri tačke ali repom kači vrhove drveća.
Prašina, lom, a onda, neposredno zatim i mrak.Svuda oko njega.
Pritrčali neki meštani, polili ga vodom i u toku izvlačenja iz aviona probudio se iz nesvesti.Dobro je prošao.Relativno.Avion nije eksplodirao a on se probudio mokar, krvav i sa okusom krvi u ustima.
Vojnim sanitetom ga odvoze u civilnu bolnicu (tada nisu postoja vojne zdravstvne ustanove a Žile se sa setom seća doktora Lazbahera koji je tih godina radio na a. Jasenica kao letački doktor, a za koga Žika sa smeškom u uglu usana i najlepšim sećanjim kaže ,,E, on nam je bio sve...,,
Uglavnom, finalni zdravstveni rezultat je napukla desna noga i polomljen nos u korenu, od udarca u nišan, a kao uspomenu na taj dan Žile i danas nosi ožiljak i čudnu krivinu tog organa za disanje.
Nakon dva meseca i završene VLK ( vojno lekarske komisije...- prim.aut.) gazda Žile se vratio na letenje sa pitomcima.
Njegov nemirni duh i stalna potraga za znanjem i usavršavanjem dovela je do toga da je Žile 1955. godine upisao Mašinski fakultet u Sarajevu.
I to krišom.
To tada nije bilo dozvoljeno i strogo se kažnjavalo.Recimo, u nešto blažem obliku, kao učenje engleskog jezika sedamdesetih i osamdesetih.Smatralo se da čoveka koji mnogo zna teško je i zadržati u vojsci.I bezbednjaci moraju zaraditi za lebac.
Samo on zna sa koliko nedaća i problema se suočavao dok je studirao.Koliko je morao da se krije i u kakvim uslovima da uči? Ali išlo je to dobro uz svakodnevni vredan rad, rešavao Žile i faks.I to ozbiljan, tehnički, a ne neki menadžment.
Usput, pomagao majci i mlađoj braći u njihovom odrastanju koliko god je mogao.Ali bio jako daleko od njih i već odlučan u nameri da traži prekomandu.Koliko zbog blizine ka porodici, toliko i zbog veoma teških uslova rada svakodnevnog nastavničkog posla u paklu mostarske ,,rerne,,...
Dok je još bio na štakama, jednoga dana je idući u menzu na krugu sreo majora Milenković Predraga, načelnika PPŠ, ( inače dede čuvenog violiniste Stefana Milenkovića...).Stali su da malo da popričaju a dobri čovek Predrag ga je upitao nekoliko jednostavnih ljudskih pitanja, tipa :
,,Kako si Simiću? Odakle si ti ono? Da li bi hteo da ideš bliže kući? Možeš li da se popneš sa tim štakama do mene na sprat sutra? I napisaćeš zahtev za prekomandu u Niš, Kraljevo ili Batajnicu.Tim redom. ( kancelarija načelnika je bila iznad menze...- prim.aut.) ,,
Žile je video da je načelnik hteo da mu ljudski pomogne jer sve ove podatke je već mogao da vidi i iz njegovog dosijea.
Sutradan je došao kod majora, doneo mu papire i zahtev za prekomandu ali ga zamolio da sačuva još jednu veliku tajnu, njegovu tajnu oko fakulteta i da mu pomogne koliko može.
Major Milenković je rekao da nema problema, da on baš sutra ide u Sarajevo službeno i da mu da index, nikome ništa o tome ne govori i da će mu zaključiti drugi semestar u Sarajevu.I upita ga ,,Jesli li ti čuo za selo Statovac?,, ,,Jesam druže majore, pa to je kod Prokuplja.,, ,,E Simiću ja sam ti odatle...Zemljaci smo,,.
Eto kakav treba da bude pravi načelnik.Dobar ko lebac.I da razume svoje ljude.
I tako.

Tako naš Žile toga ljeta stiže u zavičaj.
Na aerodrom Niš, na kome se nalazila komanda Vazduhopolovne zone i bazirani avioni 522. i Tanderbolti.
Uz posao odmah nastavi sa fakultetom u Nišu i 1962. godine uspešno završava Mašinski fakultet i postaje inžinjer mašinstva.Zatim upisuje, takođe krišom i elektro fakultet, smer niske struje, i pošto su mu priznali oko 70 % ispita sa prethodnog faksa već 1963. godine završava i Elektro faklutet pa tako postaje i inžinjer elektro struke.
Sve to uz rad i pomoć porodici.
Kažem ja, kakav izuzetan čovek.

Svoju neizmernu ljubav prema automobilima kruniše 1965. godine kada je uredu za patente SFRJ prijavio i prodao 5 patenata.Ne verujem da znate ali prvi auto alarm na svetu je konstruisao i napravio baš naš Žika.Kombinacija nekakvog mehaničkog i elektro uređaja.
Te godine je podneo i zahtev za unapređenje u oficirski čin, čin poručnika.Zapamtite ovaj detalj, važno je za dalju priču.Nije dobio odgovor.

Od prodatih patenata dobio je popriličan novac koji mu je pomogao da te iste godine, kupi prvi mercedes u ovim krajevima.Nov, novcat.
I dok je komandanta Vazduhoplovne zone (komanda se nalazila na a.Niš, a nadležnost zone je obuhvatala Skoplje, Prištinu, Niš, Kraljevo i Batajnicu, dakle celi istok zemlje... - prim.aut.) generala, ljudinu, Envera Ćemalovića na posao vozio službeni Fiat ,,miletrećento,, Žile je na posao dolazio belim ,,mecom 123 200 D,, autom sa najboljim vešanjem i karoserijom na svetu ( kako Žile voli reći...).Patente je naravno ponudio najpre vojsci ali je od njih dobio obaveštenje iz SSNO - a da predmet njegovog istraživanja nije od interesa za JNA (ma šta to značilo...).
Žile dalje priča...
,,Jednoga dana komandant 107. vazduhoplovnog puka, pukovnik Ivanović Branko, pilot još Kraljevine Jugoslavije, divan čovek, koga smo samo u stroju oslovljavali službeno. inače je bilo, on obično nama ,,sinovci,, a mi njemu ,,čika Branko,, mi je naredio da se pripremim za sastanak kod generala Ćemalovića.,,
Doterao se Žile i sa ,,čika Banetom,, na sastanak a tamo i svi niži komandanti.Njih šestorica.
,,Enver ustane, čestita mi i kaže: ,,Kada bi imali ovakvih petnaestak stručnjaka naše vazduhoplovstvo bi cvjetalo...Odi ti sinovac da te čika Enver izljubi...,, Čestitaše mi nakon njega redom i svi ostali...,,
Interesantno, nakon prijave patenata, po logici stvari i bezbednjaci su saznali da je drug stariji vodnik završio dva fakulteta ali mu nisu pravili probleme.Nisu ga čak zvali ni na razgovor.Verovatno su pratili situaciju iz prikrajka ili poslije ovakvog Enverovog nastupa, nisu ni smjeli.
Pored ponude patenata vojsci i zahteva za unapređenje u oficirski čin Žile je podnio i molbu za privatni rad na auto tehnici.Prva dva puta nije dobio odgovor tj. SSNO mu je takođe saopštio da to nije od interesa za JNA, i treći put mu je odgovoreno isto ali sa pravnom poukom, da kopije svih patenata ukoliko ih poseduje, pošalje V.P. 8115/5 Zemun i nakon sedam dana mu je stigao odgovor sledeće sadržine:
,,Odobrava se Simić Marinka Živoradu rad na automobilskoj tehnici – motor, elektrika ,,u slobodnom, vanradnom vremenu,, (podvučeno crvenom...).
Fotokopirao je dokumenta, patente i diplome, to odobrenje i otišao u opštinu Niš gde je dobio rešenje kojim mu se odobrava rad kao mehaničar paušalac (paušalno je plaćao porez – prim. aut.). Tako je započela karijera našeg drugara kao mehaničara na auto putu od Horgoša do Đevđelije.

To nam je Žika ostao do 1995. godine.Punih trideset godina praznike, godišnje odmore i slobodne dane je provodio na auto putu.Ima preko 400 vizit kartica samo od zahvalnih stranaca...Govori engleski i nemački.Aktivno.
To ćemo takođe u nekoj kasnijoj priči.
Nakon pauze da se meni malo odmori ruka od pisanja, konobar donese novi list a mi nazdravimo, ja ,,Lavićem,, a Žile, Coki i Srećko, svedoci i slušaoci ove priče, ko zna kojim po redu bambusom... Žile se kao jedinog ili barem retkog tužnog događaja iz tog perioda seti nesreće u kojoj je njegov klasić Rašeta Stevo izgoreo u Skoplju, na Tanderdžetu ili ono bi možda u RT33.Nazdravismo tako u ,,Vedriku,, i za Stevinu dušu.Ko zna od kada i nije niko?

Drugi deo priče će govoriti o jednom neverovatnom događaju i slučajnoj popravci ali ne mehaničarskog tipa.Više ljudskog.
Govoriće o tome kako je ispravljena višedecenijska nepravda.
Barem delimično.
Žile je radio na aerodromu Niš, bio čak i šef kontrole letenja a zatim karijeru dovršio u našoj eskadrili i u penziju otišao neposredno pre mog dolaska u jedinicu, početkom 1991. godine.Dakle, ja ga upoznao sasvim slučajno pre desetak godina, kada sam po savetu mog drugara Race, potražio najboljeg majstora na Balkanu, a i šire, za popravku mog opelčeta, mezimčeta.I tako to drugarstvo, uz uzajamno poštovanje, evo traje skoro celu deceniju.
A Žile je nakon odlaska u penziju još par godina radio oko automobila aktivno a onda zbog dva infarkta i visokog šećera zatvorio radnju i veći deo godine, barem proleća i leta, provodio u predivnoj prirodi sela Grgure.
I jednog proleća 1994. godine dešava se sledeća storija.
,,Kod Krste u avliji...,, tako Žile veli ,, ostao je neki Audi 100.Valjda prelazio reku pa pokvasio elektriku.U ponedeljak, ujutro, pre velike vrućine, plevim ja neki luk, kad dolaze dva čoveka u moju avliju.Jednoga pozuajem a drugog ne...,,.
Prišli su do Žileta i ovaj nepoznati mu reče ,,Ovo je baš domaćinski, pleviš luk tako rano...,,.
,,Tu se pozdravimo, izljubimo, on mene poznaje.Predstavi se i on meni i ja saznah da je on pukovnik Petrović Zdravko, da radi u KRV (komandi Ratnog Vazduhoplovstva – prim. aut.) i da je krenuo u tazbinu tu u susedno selo, a preko prelaska grgurske reke auto mu se ugasio.Oprao sam ruke na terasi i sjeli da uz onu moju ljutu malo poričamo...
Ja popio jednu, Pera već dve-tri,
Pitam ja Peru, odakle ti toliko znaš o meni? On mi odgovori da li ti poznaješ, tog i tog, tog i tog i nabroja nekoliko poznatih ljudi iz vazduhoplovstva, i reče mi da su svi sa kojima je pričao rekli sve najbolje o meni.Ja pomislio opet neki bezbednjak ali ispade da nije.
U to u moju avliju dođe Mića Simić sa traktorom.Curi mu ulje, pa da mu tu nešto pogledam.Dotegnem mu šrafove na dihtungu i kažem da ode do Krstine avlije i došlepa čoveku auto kod mene.
Reče mi Pera a dok čekamo Miću ,,Sad ću ti Žile reći nešto što ćeš sada znati, ali ne znaš...I nisi čuo od mene...,,
Uto dođe Mića sa traktorom i Audijem.
Prvi puta sam tada video da ,,crkne,, elektronska bobina kod Audija.Srećom ja imam rezervnu.Stavim je a Audi odmah kresnu ko mina.Onu staru bobinu zavrljačim preko ograde ka onom mom otpadu i sednem ponovo na terasu sa Perom.Kažem mu ,,Pero evo još jedna rakija, nemoj da ti brojim ali ovo je črtvrta, za tebe više rakije nema.Nasuću ti litar da poneseš, red je i običaj ali ja znam gde ti sve trebaš proći autom po onoj nesreći od puta do tvoje tazbine, preko planine, pa pića više nema.Sad mi reci šta je to što bi ja trebao da znam?,,
Najpre zapevamo ,,Pred Senkinom kućom nane vodenica...,, I sinoć u Vedriku pevala se ta pesma pa asocirala legendu...,,
,,I Pera poče.
,,Žiko u prošli ponedeljak sam bio na satanku kolegijuma komande RV – a.. Razgovarali smo o nekim problemima na DBA (dozvučna borbena avijacija – prim. aut.).Da li ti poznaješ puk. Pešića?,, a na moje ,,ne poznajem,, pojasni...
,,On je moj klasić i glavni personalac u KRV.Svi su izlagali po svojim resorima, došao je red i na njega.A on je rekao sledeće...
,,Gospodine generale .. (misli se na tadašnjeg komandanta vazduhoplovstva generala Božidara Stevanovića, među nama rajom iz RV poznatijeg pod nadimkom Mika Šprajc – prim. aut.) imam jedan slučaj za anale.Neverovatan.
Otišao sam u arhivu da potražim neki predmet, međutim ispred mene se nekim čudom pojavio jedan drugi premet od koga nisam mogao da se odvojim.Uzeo sam ga, kao i taj po koji sam došao i odneo u svoju kancelariju da ga analiziram te video da je to jedan davni zahtev za unapređenje koji nikada nije rešen a trebao je biti...,,
Mika ga je pitao ,,Kao se zove taj čovek i da li je još živ?,,
,,Druže generale, zove se Simić Marinka Živorad...,,
,,Pešiću, da to nije naš Simić Žika iz 677. trae?,,
,,Jeste, gospodine generale, u penziju je otišao kao zastavnik I klase iz 677. ae i još je živ...Gospodine generale imenovani je završio dva fakulteta i imao je 5 patenata još tada.Kako je moguće da jedan takav predmet zaluta i završi tako u arhivi a da sve ove godine ne bude rešen?
Tu je neko debelo pogrešio i o čoveka se ogrešio...,,
,,Pešiću,, kaže Mika ,,sad ću ja da okrenem Nešu, našeg, policajca ,, (Žikin mlađi brat Nebojša je policijski pukovnik u penziji, sada vrhunski advokat a tada saobraćajac, načelnik saobraćajne policije grada Beograda, takođe legenda od čoveka o kome bih mogao skoro isto ovoliko, valjda tim Simićima takvi geni, a naš drugar koji je u RV i PVO spasio nebrojeno mnogo vozačkih dozvola poslije čuvenih letačkih pijanki i omogućio da se mnoge druge bezazlene stvari završavaju bez komplikacija, a i dan danas je pravi čovek kome možeš da se obratiš uvek kada ti je teško – oprostite na maloj digresiji, samo da u najkraćem pojasnim ko je naš Neša – prim. aut.). da proverim...,,
Okrenuo general Nebojšin broj pred nama i pitao ,,Nešo, koliko Vas ima braće?,, Čujemo Nebojšu kako odgovara ,,Trojica,, ..Interfon uključen.
,,Dobro daj mi podatke o Žiki.Nešo, da li ti znaš da je tvoj brat Žika završio dva fakulteta i podneo još pre bezmalo trideset godina molbu za unapređenje u oficirski čin?,,
Neša odgovrio da zna za taj slučaj ali ne zna detalje i ništa više o tome.
Mika odgovorio ,,Nešo, sada nas osmorica dolazimo kod tebe na posao.Spremi kafu, mezu i piće...,,

Mi u kafanče pravimo sve duže pauze u pisanju.
I književnik se umorio a stra' me da nešto ne propustim.Malo odmorim ruku i cugnem, sada već Tuborg, ko što rekoh, nestalo 'ladnog Lavića, a Žile insistira da naručimo još jednu turu.Vidim ja zakuvaće se pa daj da pišem što brže.Požurujem raju a i Coki mora ujutro rano na posao.Doduše i konobar Neša je već pri kraju radnog vremena ali nema sada kući kad je najinteresantnije.
Ajd' Nenade ne brini nadoknadićemo to bakšišom.Osim priče o politiki i tuče u kafani, sve ostalo bakšiš lako opere...Srećko je prvi puta sa nama u kafanče, pa nas malo čudno gleda ali vidi sa kakvim legendarnim čovekom sedimo pa i on netremice sluša.Neke od ovih priča Coki i ja smo već čuli ali Srećko nije a i gosti za ostalim stolovima odvajaju uvce...
Žile posle Drine bez filtera, nastavlja:
,,Pera priča dalje...
,,Sedeli smo kod Nebojše, pričali i pili.Mika u neko doba pred kraj radnog vremena, kaže ,,Vi sedite sada u kombi i idite u KRV a Pešić i ja ćemo ostati ovde, pa će nam Neša kasnije dati službeni auto da nas razveze kućama.Ništa o tebi više nije pred nama rekao...,,
,,Pera više ne zna ništa direktno a sledećeg dana na pitanje klasiću Pešiću dobio je odgovor ,,Zvaće ga Mika direktno ovih dana.Ne smem više ništa da ti kažem klaso...,,
,,Pera upali Audija, izljubimo se tu, ja mu se zahvalim, spakujem mu po dogovoru litar one šljivke i ode.Bezbedno je stigao u svoje selo.Čuo sam popodne.,,
Mi slušamo.Pola kafane ne diše.Konobar Neša donosi još jedan, on se siroma' nada poslednji, list iz fiskalnog šampača.
I priča ide dalje...
,,Mika me zvao u sledeći četvrtak.Po govoru sam o'ma prepoznao mog starog drugara.A za razliku od njega, ja znam da će me on zvati, ali ćutim...,,
,,Burazeru, kako si?,,
,,Eto Miko, dobro sam.Penzionišem u selu...,,
,,Da li bi mogao da dođeš danas kod mene ovde u Zemun u KRV?,,
,,Miko, ne mogu stići danas.Može li sutra? U petak imam autobus iz Grgura za Beograd koji polazi oko 9 i 20 tamo bih trebalo da sam negde malo posle podneva.,,
,,Dobro.Poslaću ti vozača da te sačeka.Kad izađeš iz autobusa idi u vojni hotel ,,Bristol,, tamo ćeš videti vojnika, plavca.Javi se njemu i on će te dovesti do mene.Jel' to u redu? Ajde, molim te obavezno dođi, važno je...,,

Ej, konobar, daj još jednu turu, nemoj da pisac bude jedini smrad koji nije noćas ništa naručio.Ali ova da nam bude za večeras finalna.Ja ne mogu više.Čim ustanem poslije piva treći puta u ćanifu, znam ja koliko je sati...
Kaže konobar, sa osmehom ,,Tura može, dok nisam zaključio kasu, a listovi više ne mogu.Neću do ujutro otići kući...,,
Kako se zovu one fine, laloške flaše što sa njima na glavama igraju? Meni dođe Tuborg a njima još po jedna takva, a priča u finalu teče ovako...
,,Došao u KRV, a tamo u kabinetu komandanta sede moj brat Nebojša, Mika i pukovnik Pešić, personalac koga ja tada još ne poznajem.Posle srdačnog pozdrava sa svima pita me Mika ,,Žiko, da li si ti tada i tada završio dva fakulteta u Nišu?,, Potvrdim.
,,Da li si tada podneo molbu za unapređenje po zakonu?,,
,,Jesam.,,
,,Pa dobro čoveče, zašto nisi reagovao na očiglednu nepravdu tolike godine?,,
,,Miko, ja sam tih godina imao toliko posla po auto tehnici da tada nisam ni razmišljao o tome.Posle prošle godine i tako ostalo, eto...,,
Mika se obraća tada Pešiću...
,,Pešiću, šta bi Žika sada mogao da bude sa redovnim napredovanjem?,,
,,Gospodine generale, u redovnom postupku sa ovakvim službenim ocenama i kasnijim školovanjem, najmanje, general major.,,
Izgleda svi znaju razvoj događaja, samo mene iznenadiše...,,
Ja ustanem i kažem
,,Druže generale (nikome se ne obraća sa ,,gospodine,, jer Žile tvrdi da je samo Bog pravi gospodin a Bogorodica gospođa...), druže pukovniče i Nebojša, ja se Bogu i Vama zahvaljujem što je pravda za moga života došla na red.
Spora je, ali izgleda ipak dostižna.
Molim Vas da o činu generala ne govorite preda mnom.Meni ništa ne treba.Zahvalan sam Bogu ( Žika je veliki vernik, čak i na haubi mečke koju i danas vozi, ne onu prvu, kupio posle Žika još puno, puno auta, umesto znaka Mercedesa drži krst napravljen od tisovine i po tome je jedinstven u ovim krajevima i ima pun auto ikona – prim. aut.) i pukovniku Pešiću što je to došlo Vama u ruke...,,
Na to počinje žučna rasprava koju ja prekidam sa :
,,Pešiću, recite Vi meni šta bih ja najmanje mogao dobiti u najgoroj varijanti tj. u najredovnijem postupku?,,
,,Morali bi ste biti najmanje potpukovnik.,,
,,Odlično, druže generale, rešili smo, zovite finansistu...,,
,,U redu Simiću,, kaže Pešić ,,ali potpisaćeš mi ovde jer ćeš sutra možda odlučiti da nas tužiš a mi samo ispravljamo nepravdu koju su drugi još odavno napravili...,,
Potpišem odmah i bez dvoumljenja, dođe i finansista i izračuna mi časkom razliku u novcu između penzije ZIK-a i Ppuk-a od devedest' prve do devedeset' četvrte.Sa svim prinadležnostima.
Ja onda ustanem i kažem na kraju...
,,Druže generale ja Vas molim sledeće...
Taj iznos podelite na tri dela.Po jedan deo će biti uplaćen na tekuće račune dveju mojih kćeri a treći deo ćemo potrošiti ovako :
Sutra je subota, ide vikend.Pozovite moje preostale drugare, evo spiska, i sve Vaše ljude za koje smatrate da su to zaslužili.Ovu preostalu trećinu jedemo i pijemo u restoranu koji Vi izaberete.Ja kući ne nosim ništa...,,
Tako i bi.
Tako nam Žile postade jedini čovek u istoriji koji je u penziji toliko i tako unapređen.A nepravda bi ispravljena na jedan dobar i pošten način.
I mi se iz kafane izvukosmo u neke sitne sate bez većih brljotina.
Na radost, neskrivenu, konobara Neše...

A sada bih mogao još ovoliko ili mnogo više, o Žiletovom životu i bogatoj karijeri.Ali ako želite da saznate još par sitnica, recimo :
Kako je naša legenda dobio jednom za uspomenu zlatan sat od libanskog ambasadora u Švicarskoj, i to ne bilo kakav, nego sat od dvadeset - četverokaratnog zlata, original, Swiss made..., kako je davno jednom finansirao povratak u Nemačku, Deutsche magnatu i industrijalcu i njegovoj gospođi, pa posle od njega godinama dobijao lepe pakete za Božić, kako je upoznao i pio kafu sa princem Đorđem Karađorđevićem, verovatno najboljim i napoštenijim čovekom čitave te loze, kako je Žile vozio prvog Ševroleta Impalu u ovom delu sveta i još puno, puno toga...moraćete malo da se strpite dok kupimo taj diktafon i onda redom, a ne ovako zbrda, zdola, napišemo knjigu o mom Mili (ovaj Žiki...).
Na neki ljudski način dugujem to i svom đedu.
A kako Žika reče, tada ćemo krenuti ,,od deteta...,, i knjiga će nam služiti samo da se sve ovo još dugo, dugo ne zaboravi.Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi...
U književnosti love i 'nako nikada nema, a kada čovek poznaje ovakvu legendu dovoljno je samim tim, već bogat.
Živ mi bio, legendo.
I još dugo sa nama zdrav i veseo obilazio niške mehane.
Kako Žika u šali veli kada se predstavlja onima retkima koji ga još ne poznaju, ,,ja sam bata Žika, nekad bio lepši od Ben Kvika (to je valjda neki glumac iz njegovih vremena...),, a mi zapevamo onu našu ...
Prerađenu, lečke...
,,Aj, berem grožđe biram Tamjaniku...Rešila sam da ostavim Žiku... ,, eto to je sasvim dovoljno za ovakva sećanja...
Jer istorija sveta ne počinje i ne završava sa nama.Biće lepo ako neko o nama jednom napiše nešto ovako.Treba samo da ponovimo poslednju rečenicu kapetana Milera (Toma Henksa) upućenu redovu Rajanu ,,Deserve it...,, Valjda hoćemo...
A do tada...
Pozdrav druže potpukovniče, tj. zastavniče, tj. legendo, tj. naš nerazdvojni druže, tj. oče Žićo...

Vojo,

tvoj drugar, radni kolega i svedok vremena koje si oplemenio svojim bitisanjem.
Cokiju i Srećku, posebna zahvalnost što su nas trpili celu noć.A tebi Nešo takođe hvala, ali za listove, jer bi ja ovo sve opet, po običaju, zaboravio...

U meni se bore dvojica. budala i pametan. I opet budala pobedila. dobro je.
moram, a ne bih trebao, da komentarisem ovakvo socinjenie.

Meni je uvek najfascinatnije kako prica nadje pisca. Otkud bas nekome nesto da se desi, pa onda on to preprica pa postane slavan i popularan. Mislim ovde je situacija jasna ko dan. dobar covek ,naleteo na drugog dobrog pa se ispricali.

ne mogu a da ne izrazim divljenje i piscu i onom koji je taj zivot ziveo. Ja duzeg posta u zivotu nisam procitao a kvalitet price je u rangu najvecih majstora pisane price.
a ovaj gospodin ,sto je bio pilot/nastavnik i jos zavrsio dva fakulteta, i to etf i masinski ni manje ni vise, a bio zaljubljenik u automehaniku,a otisao u penziji kao zastavnik I kl,to moze samo kod nas.

Nemamo cunamije, niti vulkane, al' sto nam upravljajajuce strukture ne misle.....


Da manimo sada debile na vlasti, izrazio bih jos jednom nadublje postovanje i prema piscu i prema glavnom junaku price, i mislim da je prica poucna a ja bih dao sebi slobodu,valjda sam i aj neka vlast na ovom forumu , predlog za naslov price:
KEEP WALKING

Nesto me u zadnje vreme inspirise ta ideja,tj taj reklamni slogan, jer mislim da jako odslikava trenutno vreme. Meni taj slogan u zadnje vreme daje motivaciju,za ono sto volim.... a rekao bih da iza ove price stoji vise ljubavi:
-ljubav prema nauci i tehnici kod glavnog glumca
-ljubav prema pisanoj reci-kod pisca
-ljubav prema pisanoj reci u citalackom pravcu-kod mene i onih koji budu uzivali u ovoj prici
-ljubav prema pivu i kafani kao instituciji-ne bih davao ostale blize odrednice.

eto nadam se ad nisam svojim komentarom pokvario opsti utisak price.

Cvele,svaka cast!

Sa najvecim uzivanjem sam procitao ovu divnu,iskrenu pricu iz zivota.Neverovatno je i koliko puta se potvrdjuje cinjenica da,ljudi koji su po mnogo cemu izuzetni,prolaze pored nas,tiho,neupadljivo,bez ijednog jedinog znaka njihovih vrednosti a pre svega ljudskosti.Da li je pravda dostizna? U slucaju druga Ppuk.(ne zamerite,ja sam sluzio JNA,VP3678 Zagreb) jeste ali i dalje mislim da nije pravilo.
Sve cestitke piscu ove izuzetne storije

Fala drugari.
Sviđa mi se ova Singina, ovo za šetnju...
Ili što bi kod mene u Bosnien rekli ,,nije sramota pasti, sramota je ne ustati...,,

Ima za Žileta cijela knjiga, to ćemo jednom, nekada, valjda...
U zdravlje, drugari.

Hvala još jednom, idemo dalje.
Cvele. drug KIKl

Jedna mala prica za laku noc,pricao mi jedan mali djokica....
Vec jedno vreme u jednoj firmi ne funkcionisu stvari kako bi trebalo. Onda dodje jedan mali djokica, i pre nego sto je postalo problematicno,.kaze sta bi i kako trebalo uraditi ne bi li se izbegla problematicnost u buducnosti. Naravno da su ga iskulirali.
Kada su problemi postali jako vidljivi,pozale se ovi malom djokici,a mali djokica im kaze da opet nije toliki problem ali se opet isto "ono " mora uraditi i opet ce biti sve kako treba.
Kazu oni malom djokici,ne znas ti mali djokice,nije to tako. Ne moze to tako da se radi.

Dobro,kaze njima mali djokica, pa sto me onda davite sa Vasim problemima?
Joj pa ti ne znas mali djokice koliko nas driblaju. Eto driblaju sve eksperte,a eksperti piju medjusobno kafu, pa piju sa drugim ekspertima kafu, pa sa ovima sto su iznad eksperata,pa svi medjusobno, i tako u krug,samo mali djokica ne pije kafu sa njima. a onda posle kafe jedni drugima uvaljuju kajle.

Ide mali djokica ulicom i razmislja o tome i pade mu na pamet ,da analizira ljude sa kojima mali djokica pije kafu.
I prvi mu na pamet padne dzentlmen.
Mali djokica jako voli da pije kafu sa dzentlmenom,kad boravi u gradu u kome dzentlmen zivi i radi.
Da li dzentlmen uvaljuje kajlu malom djokici?
Ne. A zasto mu ne uvaljuje kajlu?
zato sto mali djokica jako pazi s kim pije kafu.
Tu se mali djokica zahvali Bogu na njegovoj volji da mali djokica poznaje dosta dobrih ljudi u mnogim gradovima, i da sa mnogima uziva u obicnom espresu.
A to je nesto sto se ne moze kupiti novcem.

Par minuta kasnie mali djokica, udje u kafic kad ni manje ni vise nego dzentlemn upravo usao u kafic ,te popise jos jedan espreso u zdravlje i srecu svih ljudi na ovoj planeti.
I mali djokica zakljuci ne uziva ko ima,nego ko zna....

Oproštaj ...
Naš dragi profesor je sahranjen juče u 14 h, na groblju Lešće u Beogradu.
Te kao poslednji oproštaj od našeg dragog profesora postaviću ovde odlomak iz knjige ,,Dobrovoljno janjičari,, koji govori o tim dobrim ljudima koji su u Gimnaziji ,,Maršal Tito,, u Mostaru, godinama radili sa nama, vaspitavali nas i bili nam kao starija braća.
Nedavno sam se čuo telefonom sa profesorom Tomovićem.Šalili smo se u vezi njegovog dela autorskih prava na pozajmljenu antologijsku poruku pripadnicima X klase VVG a koja na najbolji način toliko mnogo govori o svima nama.U šali je rekao da honorar prima samo preračunat u roštilj i neko dobro vino ili pivo.
Naš dragi profesore, eto ne stigosmo do neke zajedničke fešte.
No uspomena na tebe živjeće sve dok i mi živimo.Bio si dobar čovjek, pravedan, pošten i nesebičan.Sve ono što je danas tako rijetko.Deo toga si nenametljivo prenosio i na sve nas koji smo imali priliku da budemo tvoji savremenici...

...


Profesori

Rekoh ja oružje.
Jeste da je škola vojna, ali je izraz opet preoštar. Recimo da su profesori naše škole bili njena najveća vrednost. Ubedljivo. I bili nam drugovi, tek iz ove perspektive vidimo, veliki. Iskustvo i znanje. Dobrota i razumevanje. Nas puno a oni isti. I čuvena pesma Duška Trifunovića: „Ima neka tajna veza“ izvorno govori o čuvaru zatvora u Zenici. Neprevaziđeni komentar tog čoveka, upućen robijašima. „Većina vas će jednog dana izaći odavde, samo ja ostadoh doživotno.“ Poređenje baš i nije adekvatno, ali... Mi smo bili prolazni, a oni naši čuvari, starija braća i drugari. Posebno naš Milisav, Tucko. Ali i svi ostali. Serđo, Čvoro, Bole, Jozo, Fanđo, Tomović, Patkica, Ćiško, Fluks, Lose, Rajko, Radeka, Mile, Džeba, Boranija, Oreško, Hamdo i mnogi drugi čijih se imena neopravdano ne sećam. Kao što vidite većini su ovo nadimci. Znali su za njih, ali se nikada nisu ljutili. Normalno ni mi ih iz poštovanja nismo pred njima koristili. Samo u međusobnoj komunikaciji.
Ali hajde nekoliko anegdotica, po običaju. Čisto da ukrasim fabulu. Milovan Krunić, naš profesor književnosti, čovek koji je diplomirao na Servantesu, nosio je nadimak Serđo. Logično. Pesnička duša u liku i telu ogromnog čoveka. Gabaritima nešto poput Taška Načića, a dušom poput Pavla Vujisića. Nisam lično poznavao naše glumačke veličine pa poređenja možda nisu najadekvatnija, ali našeg Serđu sam poznavao odlično. I voleli smo ga. Dobar i plementi čovek. Rasejani, dobrodušni pesnik. Sa nekoliko, nama a i široj javnosti nepoznatih, zbirki poezije iza sebe.
Antologijske su njegove pesmice tipa:

,,I jesam Milovan,
i nisam milovan
i jesam i nisam milovan“

I slične. Svojim dečijim nestašlucima nastojali smo da premostimo lektire i pesme koje smo morali da naučimo. Pa su tako bile čuvene pesme napisane na velikom papiru koji je bio postavljan u prostor, prored između klupa i sa kog su prozvani pesmu jednostavno čitali. A lektiru tj. njen siže, smo uglavnom prepisivali jedni od drugih. Neskromno, ali uglavnom većina od mene. E sad, naš Serđo je bio čuven i po tome što je svoju uzrečicu, “Slušaj“ izgovarao tako da se čulo kao slučaj. Čak je u njegovom kabinetu neko iz šale u novinama našao i izrezao i na krajnjem, gornjem uglu table zalepio reč ,“SLUČAJ“ napisanu ogromnim slovima. Ukoliko bi ste mu se opasno zamerili a to bi bilo samo zbog književnosti, zbog neznanja ili bezobrazluka, čuvena je bila njegova ocena nulac. To je bio jedan, pa još na nulti stepen i tog keca je bilo skoro nemoguće popraviti barem do tromesečja. U svakom tromesečju davao je pismeni rad, ta ocena je imala veoma veliki značaj u konačnom zbiru pa se pripremi za taj rad relativno ozbiljno pristupalo. Za tu situaciju je vezana sledeća anegdota.
Najpre sitna napomena. Videćete da se u svim ovim anegdotama kao akteri pojavljuju uvek skoro isti moji drugari. To su oni koji su u mom odrastanju meni bili najbliži i čija uloga i u mom formiranju kao ličnosti ima ogroman uticaj.
Junak anegdote, pored Serđe je naš Bešo. Tema pismenog rada je tog puta bila „Naši pjesnici u NOR-u.“ Takođe logično. Nakon završetka časa usledile su naše međusobne analize, kako je ko uradio i kako je zadovoljan napisanim. Prijatelj Bešo je oduševljen očekivao najvišu ocenu. Međutim… Dođe sledeći čas, čas za analizu. Bešinog rada nema među prozvanim sve do samog kraja. Napetost raste a i njegovo ubeđenje da tako izuzetno književno delo i zaslužuje posebnu pažnju. Na kraju, ostala još samo jedna vežbanka. Serđo ustane i pokloni mu posebnu pažnju, ali na sledeći način; „Slučaj Bešiću, nulac koji ćeš teško popraviti i na polugođu.“ I to sve sa jedno 100 decibela. Minimum. Kad je ovaj pogubljen upitao: „Zašto profesore?“ Serđo nastavi da analizira sa urlikom: „Prvo zato što mješaš č i ć, a drugo zato što si svašta brljao u pismenom.“ Bešić, već vidno pogođen i iznerviran, pojasni: „Profesore i Vi miješate š i č pa nikom ništa, a šta sam to tako loše napisao u pismenom?“ E tad Serđo do kraja odlepi i riknu: „Kako mješam? Šta mješam?“ Bešić na to spomenu slušaj i slučaj. Postade ozbiljno. I Serđo ga doradi kao na koridi. Ili recimo kao Don Kihot vetrenjaču: „Slučaj Bešiću, slučaj ti, gdje ti ovde čuješ č, a poslušajte i vi ostali šta je napisao. U zaključku stavio 'i tako su naši pjesnici po principu Kud svi Turci tu i mali Mujo, otišli u rat.' Pa slučaj ti, jesu li pjesnici Turci, evo tebi nulac koji će ti potrajati!“ Dirno, kolega u osinjak, u pjesnički zanat. Gde ćeš ugroziti junaštvo Nazora i sličnih. Zvono, taj čuveni spasilac svih generacija, okonča diskusiju koja po boji lica učesnika nije bila daleko od nekog udara. Srčanog ili moždanog, nebitno. Mi smo ležali po klupama od smeha a Bešić je nulca teškom mukom na polugodištu popravio. Jedva. A sad se eto sa setom sećamo i Serđe i njegovih kao ozbiljnih nulaca. A šta će nam nulaca tek život dodeliti, moj profesore! Ni do danas ih ne ispravismo.
U moru anegdota iz gimnazijskih dana, teško je izdvojiti samo nekoliko. Profesori Jozo i Čvoro su bili posebno čuveni po nekima. Jozo večiti šeret i šaljivdžina i slavni kec koji je Tadija dobio za neznanje, trebao da ga upiše sam sebi, a na zaprepaštenje svih zakucao ga preko cele rubrike za biologiju, Ismetu koji mu se najviše smejao. Prezimena Marić i Mavrić su susedna u dnevniku. To su bili dnevnici starih formata sa po pet đaka na jednoj stranici.Nije mu bilo teško. A Ismet je poslednji skonto kad je već zvonilo, a Jozo sa dnevnikom i sa osmehom znajući šta se desilo, odlazio, a ostali u delirijumu, normalno urlikali smehom bez kontrole.
Dobrog profesora geografije, doktora Čvoru Jovu sam ja najbolje imitirao pa me neki od mojih klasića i danas zovu Čvoro. Na šta se ne ljutim, dapače. Ponosim se. Oni koji me tako zovu vole me i poznaju dobro. Pa bujrum, slobodno, do kraja ove knjige počnite i vi. Visoki, krakati, ozbiljni Hercegovac, nije namerno kreirao komične situacije. Ali sam njegov izgled, pristup, nastup, način ispitivanja i samo ponekad, u uglu usana jedva izmamljen osmeh dovoljna su ulaznica za ovu knjigu. Jovo je imao naviku da uvek pita pretposlednju ili poslednju lekciju. Jednoga dana, naš drugar Slobodan, zvani Žućo odluči da popravi ocenu. Spremi poslednje dve lekcije i javi se da odgovara. Žućo je izašao ispred table, a posle dramske pauze, brade naslonjene na ruku, kroz prste, Čvoro sa njegovim karakterističnim uzdahom reče: “Jah, Pudar, hajde da ponovimo Japan.“ Žućo šokiran, jer smo Japan radili jedno dva meseca pre toga, počne kao zadovoljno da trlja ruke, ponavlja: „Japan profesore, Japan!“ i panično da očekuje kakvu takvu pomoć od nas sa klupe. Unezveren shvati da mu ni mi ne možemo pomoći. Počne da fingira, kao oduševljen izborom teme i posle desetak puta ponovljene reči Japan, prizna: „Profesore nisam spreman.“ Spuca mu Jovo kečinu ko vrata, a to normalno ne prođe bez smeha i zahebancije sa naše strane. Mi se posle bolje spremali za geografiju, barem kad se javljamo, a Japan postao sinonim za Žućinu ekstremnu hrabrost i kakvu takvu opreznost kad Čvoro ispituje. Žućo kao samuraj ili nindža. Hrabro u smrt.
Nisam siguran kako je sada u vojsci kad su drugarice postale gospođe ili gospođice, dobile činove i slično, ali u tim vremenima u kojima smo mi odrastali žene u svakoj vojnoj sredini su bile okružene posebnom pažnjom. Strogo se vodilo računa da nikada nijedna od naših profesorica, kuvarica, čistačica ili bilo koja žena koja je sarađivala sa nama ne bude uvređena. Na bilo koji način, i nenamerno. Ako su nam profesori bili kao braća, profesorice bi logično morale imati tretman starije sestre. Samim tim i anegdote vezane za njih su ekstremno retke a delu koji se odnosi na pažnju prema njima mi smo, kao razred, pridodali i elemente dobro planirane, svesne hipokrizije. Uvlakači, jašta… Jednog Osmog marta, praznika koji je u vojničkim sredinama, logično imao specijalnu težinu mi smo se posebno spremili. Po naređenju našeg razrednika, Tucka, sakupili smo i uz njegovo učešće naravno, izvestan novac i dan, dva pre praznika u najvećoj tajnosti, u gradu kupili neke lepo upakovane, skromne saksije sa ukrasnim cvećem, za sve žene u našoj gimnaziji. Pokloni su bili potpuno isti za sve. I isto upakovani, bez obzira da li se radilo o strogim profesoricama ili našim starim čistačicama. Ostala odeljenja nisu imala pojma. I sam transport saksija u školu je završen u toku noći, na zaprepašćenje straže i dežurnog oficira aerodroma. Ujutro 8. marta, pre početka nastave, ceo naš razred u svečanim plavim odelima, belim košuljama i jarko crvenim kravatama, čitaj, najboljem što smo imali, uredno počešljani, namirisani, sa uglancanim cipelama, je sa poklonima u rukama čekao ispred ulaza u školu. U svakoj saksiji je bila cedulja sa čestitkom i imenom primaoca. Imali smo precizno dogovoren raspored kome šta ide i ko kojoj drugarici dodeljuje poklon. Pitomci iz ostalih razreda su pokušavali da nas zezaju ulazeći u školu, ali je bilo očigledno da nas posmatraju sa popriličnom količinom zavisti i skoro mržnje. Kakav je to pogodak bio. Moj jarane. Cveće uvek upali, a predato ovako javno i svečano imalo je pun efekat. Dobili smo takvo pozitivno brojanje koje će nam znatno olakšati naredne dve godine. Barem kod profesorica: „A vi ste ono III C.“ Žene koje su tog jutra stizale na posao bile su, malo je reći, zatečene i oduševljene našom bečkom školom. Doduše balkanski smer, ali šta da se radi. Jedan po jedan smo prilazili i po rasporedu predavali cveće. Oduševljenje je bilo samim tim veće kada smo isti tretman, naravno, primenili i prema našim čistačicama i ostalom pomoćnom osoblju. Profesorice su se možda mogle nadati i nekim drugim poklonima, a ovakav naš postupak je definitivno oduševio sve prisutne. Bravo Tucko, genije. Šmekeru. Ali, kako to u životu često biva, da sve ne bude savršeno postarala se bajka. Koja? Pa Trnoružica.
Kao u bajci, zaboravili smo najstariju vilu. Stara čistačica pred penzijom, ne sećam se više imena, je bila našom velikom greškom, izostavljena sa spiska. Umalo bruka neviđena. Žena prilazi, mi stojimo ko kreteni. Poklona za nju nema. Drugar Davor, iz Zagreba, prvi skonta, izbavi nas iz bule, izvadi i zgužva papirić iz saksije, izljubi staru gospođu i preda poklon. Zamenu tj. korekciju papirića za ostale smo lako izvršili i ispali džekovi i pored zaboravnosti. Neke su kasnije došle na posao, a mi se organizovali i jednostavno dokupili još jedan poklon. Jedan od Marfijevih zakona kaže da su život one sitnice koje nam se dešavaju dok smo zauzeti važnim stvarima. Nama su ove sitnice, mnogo olakšale naredni život. Zato dobar savet za muške čitaoce. Uvek kupite cveće. Koristi.
Da su bili genijalci, bili su.Vrhunski stručnjaci, i doktori nauka, osobenjaci a ponekad kao mala deca. Ali o njima, a i o nama najbolje će Vam pripovedati jedan citat. Učinilo mi se da su moje interpretacije događaja sadržajne i značajne dok nisam pročitao reči koje je pre par godina na proslavi godišnjice jedne starije klase izgovorio profesor Tomović. Profesor ruskog jezika, visoki, ponositi, plemeniti čovek. Meni nije predavao, ali onima kojima jeste, oni ga se sećaju sa neizmernom ljubavlju i poštovanjem. Odmeren i strog. Tek posle čitanja ovog citata mi je bilo teško. Iz više razloga, ali... Tada sam shvatio da su ove moje rečenice samo bleda slika mog viđenja stvarnosti pa mi profesor neće zameriti što ću ga pomenuti i citirati u ovom delu. Fala profesore, nemoj se ljutiti, a za eventualna autorska prava, lako ćemo se nagoditi.

Evo citata pa sami prosudite.
“...Trideset godina u odnosu na vječnost i nije neko vrijeme. Pozvaću u pomoć Jesenjina: `...licem u lice, ništa se ne vidi, veliko se vidi na daljini...`Zato je, valjda, i trebalo čekati tri decenije da se donese zaključna ocjena i izvede stanje. Jeste li realno ocijenjeni na ispitu zrelosti? Nije ovo lament nad Vazduhoplovnom gimnazijom, nego potvrda da je ova škola imala pun rezon, da su njeni tvorci bili vizionari, generali Bubanj i Lončar, i da su obilježili jedno vrijeme.
Bolno je saznanje učitelja da nema više što da kaže svojim đacima, da se zamagljuje svako razmišljanje o budućnosti, a vraćanje prošlosti ostaje jedina utjeha kao rijeka koju su napustile obale. Sa radošću se sjećamo onih tuga koje su prošle, a sa tugom mislimo o isčezlim radostima, što nam daje unutarnju ravnotežu, do nemoćnog prihvatanja svih zbivanja u životu. Sve je prolazno osim ružnoće. I vrijeme kao kategorija je neprolazno, nama se samo čini da vrijeme teče. U stvari, ono nas samo kruni i troši. Vrijeme se može mjeriti prošlošću...
I sve se vraća: ptice selice, godišnja doba, vjetrovi, djetinjstvo se vraća kroz starost, roditelji kroz djecu, učitelji kroz učenike... Samo je zaborav kraj svih stvari.
Ja vas tražim u likovima golobradih dječaka, a Vama život izbrazdao lica, kao da ste za životni kredo uzeli da se mukama brže stari i dulje živi. Bila je jedna škola čudo, jedan grad neviđene ljepote i jedna zemlja predivna, i svojom ljepotom ukleta da nestane. Zato smo danas donijeli ovaj jubilej u zdanje ove gimnazije, koja je izrasla iz naše da bi se mi ulili u nju. Bit će to divno kad ovakve jubileje budemo slavili u našoj školi... Pod plavim nebom mostarskim, prije 34 godine okupljena ova generacija 15-godišnjaka, golobradih dječaka, došla je da stasa u ljude, odabrala je hrabrost za profesiju, da bi Vam zauvijek srce ostalo negdje na obalama Neretve.
Vi, što ste mostarske žute kiše ponijeli sa sobom kao prtljag u bijeli svijet, jer ste tamo živjeli bajku da su trešnje najsladje u Jasenici, da su grudi Mostarki izvajane u kamenu i da mirišu na majsku rosu. Vratite se danas u tu bajku kad ste prosipali dert po mostarskim sokacima, topili ljubavne jade u vinu kod Zuje, prvom čašicom i prvom cigaretom, prvim poljupcima i milovanjima ulazili na vrata života, da bi Vam sve ostalo bilo drugi put... Kao kod djevojke koja se prvi put prevari da bi svakom sledećem ljubavniku prosula priču da je on tek drugi, ali će prvog skrivati u srcu za nezaborav... Niste imali dileme, puzati ili letjeti, odabrali ste visine i let, zov visina, šapat zvijezda... Oprostite nam što nismo znali da unaprijed predvidimo najtežu lekciju iz istorije. Što je geografska karta, iz koje ste učili domovinu, zastarjela... Ali smo Vas istinski i nepogrešivo učili: Da će ljepota spasiti svijet, da je najveći smisao ljubav i da ona nema početak i kraj. Da je to jedna riječ, a u njoj su radnja, stanje i zbivanje...
Učili smo Vas da je čovjek čitav život dužan otadžbini, kao što se djetinjstvo boluje cijeli život. Dva sinonima, domovina i otadžbina, tako blizu a tako daleko! Domovina je gdje je dom, pa ih čovjek može imati više i može se mijenjati kao u latinskoj mudrosti - ibi bene patria est, domovina je gdje je dobro. A otadžbina je samo jedna, zemlja očeva i djedova, rodna gruda gdje se glavom udara kad se iz majke ispada. Ona nije košulja da se mijenja, njoj se pripada rođenjem, krvlju i tkivom...Uvijek je istorija na ovim prostorima tražila mnogo da bi nam dala malo. Kad je istorija poprimala miris krvi i ljudskog mesa, nove krvave bajke ispisuje naše pokoljenje. Nastade smutno vrijeme i nesretni narodi opet počinju pisati istoriju spomenicima. Vi zamijeniste himnu `Od Vardara...` nekim novim tekstom `Moji su drugovi biseri rasuti…` kao i svaka školjka koja od istog zrna pijeska napravi svoj biser, s tugom u zavežljaju, svatko od nas je uzeo svoj dio bola da bi se rasuli ovom planetom... Nismo dali odgovor gdje je sjeme zla, gdje je u tom besmislu smisao? Smisao je Vaše današnje okupljanje, kao i želja onih koji danas ne prisustvuju ovom značajnom trenutku, a u mislima su ovdje. Sve Vas srdačno pozdravljam, želim Vam još mnogo okupljanja.
Pozdravljam i one koje život odnese na drugu obalu, sa željom da Vas čistota duše brani od nanosa koje život ostavlja, a neka Vas gimnazijske klupe i dalje čuvaju da vas mržnja ne otruje. Neka Vam druženje bude sretno i prijatno!“


I šta da kažem posle ovoga, osim, bravo i za tebe dragi profesore! Ovu suzu sam stigao i obrisao tek negde na bradi. Da klinci ne vide...,,

Svima koji ste ikada čuli ove profesorove reči krenule su savim sigurno slične emocije.
A nama će sjećanje na našeg Miladina biti najbolja vodilja poštenja i pravde sve dok hodamo ovim dunjalukom.

Neka Ti je vječna Slava, zemlja laka, duša spokojna a nebo vazda plavo dragi naš Profesore...

Tvoji ,,gimnazijalci,,

...Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali stvarne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bog zna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije...

Čini Vam se k'o da sam ja ovo napiso'?
E, hvala lijepo, no na Vašu rados' a moju popriličnu žalos' ovo su Andrićeve riječi kojima počinjem priču sa citatom u slavu velikana jer se ovih dana navršilo pola vijeka od njegove šetnje tepihom Akademije.Kraljevske...
Te će stoga, ova analiza na koju me dotični citat podsetio, pričati o mojim bitkama za ostvarenje suštine svih ovih zlih godina.Egzistencije i pukog preživljavanja.Pričaće o poslovima, razno raznim, koje sam ili nisam radio, sa više ili manje stida, nakon odlaska u pemziju da bih đeci obezbedio leba i mirnoga sna, kao i o mom poslednjem boravku u zavičaju sa odlučnim ciljem da napokon postanem bizmismen u pokušaju.

Sudbina najčešće nije uvek lepa, mazna i gostoljubiva.Tačnije, nije skoro nikada.Ni prema Nobelovcima, a ni prema sitnoj boraniji, raji.No ima ona jedna dobra taoistička, da žaba provede celi život u bunaru videći samo komadić neba iznad sebe i misleći da je to to i da baš tako treba...Nikada se ne usudi ili ne uspije da izađe vani uljuljkana u sigurnost svoje vlažne, naizgled bezbedne, memljive ladovine.
Ovi dani mi baš i nisu neposredno pogodni za priče.Nakon povratka oca sa ,,službenog puta,, sačekalo okeansko prostranstvo besmislenih i onih manje obaveza.Korespodencija sa mufljuzima raznih kalibara, uglavnom popriličnih, iz raznih javnih preduzeća, sa perfidnim pokušajima naplate nekih njihovim viđenjem uređenih, tzv. realnih računa.No i to sam pregurao.Jedva.
Izbortao i dečiji rođendan, pretposlednji, predtinejdžerski, sa balkanski snalažljivom kupovinom novog kućišta za kompjuter (obećao lakomisleno ima dvije godine, pa sada stiglo na red...) i instalaciju raznih programčića ispod tezge da bi se uopšte mogao ovako javiti.Sada se trenutno borim sa nekim nedostajućim . dll fajlovima i patch i crack ovima potpuno ,,legalnih,, sirotinjske varijante, skupocenih ,,pucačkih,, igrica.
A ako i to izguram, čeka me registarcija auta za koju ovaj puta, iznenađujuće ali ne strahujem od tehničkog pregleda, pribavljanja čekova za rate, nego od štrajka uposlenika MUP-a , jer možeš ti sve lijepo uplatiti i skockati, ali ćeš se teško provozati dok siromah pozornik, kursadžija, ne dobije platu veću od učiteljice.Što lično smatram sasvim poštenim, no baš se pitam kako ovih dana auta registruju paličari i učiteljke?

Tu je i nova knjiga.
Zvuči neverovatno ali odvojio sam pedeset priča za novu knjigu, spakovo' to, kako tako, u sirovu varijantu, i kao francusku obradu prosledio mojim jaranima i ostalima koji su bili zainteresovani da pročitaju i daju svoje poslednje sugestije.
Da ne bude da sam ko prvi puta sve sam brljo i švrljo.Krivicu uvijek mogu prebačiti na raju, a slavu ako je eventualno bude, pokupiti za sebe.Jesam se izvještio na ovom Balkanu u svim lokalnim pravilima, Tito dragi...

Hajde da odam tajnu.Knjiga će se zvati kao i moj blog ,,Treća dimenzija,, sa podnaslovom ,,O nebu životu i drugim krupnim sitnicama,, sastojaće se od prethodnih priča sa foruma i bloga pa ako imate kakvu primjedbu o'ma recite.Ko na onim filmskim vjenčanjima,,Neka kaže sada...,, ili neka kaže kasnije, he, he...
A još ako vam je tetka, ujna, stric ili dalja rodbina neki izdavač, po mogućstvu uticajan i pošten. što je ovde doduše retko, no nikad se ne zna, e onda ćete iznenada postati i jedan od mojih najboljih prijatelja, a mama će mi reći da se samo sa vama družim :-) I to je Balkan, ha ? ,,Prilagodljiv,, pisac pravo, jes' vidio?
E skonto' sam koliko muke je potrebno za ikakvu knjigu pa ću sada malko razguliti po pričama oko praznika, ali pričama koje neće tako skoro ugledati sebe na papiru pa samo opušteno, što bi mlađa raja rekla.

I dani praznika su svuda oko nas.Pa evo savršene prilike da u ovoj lepoj atmosferi dragim prijateljima i delu rodbine koji su proslavili Božić i ovako čestitam isti a svima Vam zaželim Srećnu Novu 2012.godinu.No još ćemo narednih dana o tome sigurno.
Ipak hjademo na temu, ne daj Vojkane da ova storija oko posla ode jopet u širinu ( a kao, ovo do sada, bilo usko, he?) .Već je poznat deo o tome kako sam i zašto otišao u penziju.Da se ne ponavljam.
Ono što nisam opisao jeste osećaj koji sam imao tih meseci, baš onih godina kada je nekako u ove krajeve stigla demokratija i kapitalizam najliberalnijeg oblika.Mislio mladi penzoš da svi samo njega čekaju raširenih ruku i da se viđi još nije van vojničke žice pojavio takav Mirko S. Kojotovski, genijalčina i naučnik :-) Biće posla ko pljeve a samim tim i lova ima da kaplje ko iz pokvarene česme u školskom dvorištu područne, seoske škole, blatnjavoga dvorišta, okruženog polutrulim tarabama.
Otići u penziju u 32. goj san je svakog džabalebaroša.No nije tu baš sve ko u snovima.Neznatno je bolji osećaj kad istu isfoliraš, što ni ovde nije retko, ali je makice nezgodno kada te čak i firma kao moja, posle osam operacija, razduži ko rashodovanog.Onda ti to sasvim suzi izbor budućih zanimanja izbacujući iz opticaja ona ovde najčešća ,,bauštel,, i ,,auto praone,,.Da ne naglašavam da sama reč ,,invalidska,, penzija u rešenju o istoj podrazumeva da ti je mogućnost legalnog zaposlenja država time svela na nulicu, apsolutnu.
I onda te sa ovolikom penzijom, studentom i đakom i nezaposlenom gospojom, šutne ko najbolji šuteri NFL-a direkt u sivu zonu.Margina je još i dobra, ovo bude preko ćize.Ko žrtva tranzicije, ja?Ni slučajno.Viđećete već.

Kako sam se sve snalazio i u kakve septičke upado' tih godina, mila matero.Za kakve sve morome radio ali i za kakve divne ljude, teško ću to dočarati.Uglavnom ponosim se time da nikada nisam ušao u politiku i kriminal, što mu nekako ovde dođe na isto.
Posao kojim se namjanje ponosim u životu, tačnije koga me najviše sramota, srećom trajao je samo par dana, jeste zamena jednog kolege i komšije, u prodaji goriva ,,na flaše,, ono pred sam početak normalnog snabdevanja, tu ispred naše zgrade.Na stepenicama koje vode u sami ponor dostojanstva.Kratko trajalo, bez ikakve zarade ali dovoljno da te komšije upamte.Pumpadžija pilot, đe to ima?Ima na Balkanu, tu sve more komotno.Što bi Nadrealsti rekli ,,Pumpaš moj...,,
Odmah do njega po nomenklaturi je i posao u agenciji za promet nekretnina.Tu mi čak trebala i veza, ali i želudac za takve prevare, koji nisam imao.Obraz mi nije trebao, a imao sam ga, pa sam video da Balkan Rules Real Estate u takvim okolnostima definitvno nije moj fah.Društvo bilo dobro ali posao užasan pa ga nisam video kao svoju svijetlu budućnost.
Zatim je posle kraće pauze, par meseci usledio rad u maloprodaji ribolovačkog pribora.To sam baš volio i uživao, kako u kontaktu sa ljudima, u snimanju emisija o ribolovu, tako i u saznavanju noviteta u svetu opreme za sportski ribolov.No tu bila očajna lova, a i gazda bio neviđeni smrdlja, a ja ipak imao kakvu takvu zaleđinu sa penzijom pa smo se prilično burno razišli.Urednik TV emisije mi dao neposredan kompliment da su oni kao firma tako ipak na velikom gubitku, no šipak, i ja bio na gubitku zbog, čak i takve, minorne platice.

E onda bile jedno dve dobre godinice.
Radio penzoš u veleprodaji kompjutera u jednoj maloj, finoj firmici.Kod sina mog kolege sa posla.Nas bilo samo trojica pa je posla, ali i uživancije i upoznavanja kako novih ljudi tako i novih, izuzetnih znanja bilo kolko' oćeš.Ni tu para nije bilo aman nešto al' tu sam bar bio ,,direktor,, (mislim, u šali smo se dogovorili da svako od nas trojice bude direktor za nešto.Ja bio recimo za logistiku i resto...) a zeza bila neverovatna.I sve što znam o kompjuterima toga doba tu naučio i to dobro i lepo.I danas mi valja.No jedne Nove godine država odlučila da uvede PDV i na kompjutere a mi kao mala firma bili među prvima na udaru i zbog teške situacije u firmi ja prvi otišao da ljudima ne budem na teretu.Ipak ja imam pemziju a oni, mladi inžinjeri, ništa.Sad se vidimo po nekad, žbunjare sa nekim softverima za kladionice, vode igraonice i slično da prežive.No, ostali smo stvarno dobri prijatelji.
Nakon kompjutera odmorio izvesno vreme a zatim, uz genijalnu ideju mudrog starešine, nabavio sa ortakom mašinu za vez.Njemu posle svega ostala mašina, a meni naivčini, dug prema rođenom strikanu od skoro tri milje evrića.Još mi stoji ko kamenčina oko guše, no mojom srećom striko strpljiv, a i ja se nadam nekoj skoroj apanaži ili poslu pa ću to najprvo rešiti.
Eto vidite kako izgleda pravi neoliberalni pristup poslu.Daj šta daš.Ili ,,iskali ste eto Vam...,, k'o u Bronxu, recimo '29. te.

To tek toliko da vidite da ni pre ,,književne,, karijere nisam zabušavo'.Il' da ne bude ono što mi reče zlobno jedan jaran ,,Ti tražiš posao, a moliš Boga da ga ne nađeš...,, E to me stvarno naljutilo.Ali to je već tema za nastavak...
Ovu, ko što rekoh, pisačku (joj kako ovo rogobatno zvuči) karijeru i ne shvatam srećom ozbiljno, jer ko iole poznaje zadati krajolik zna i da tu leba nema, nikavog.Pa ovo tretiram ko' hobi pored pecanja, a znate onu prastaru vojničku šalu ,,Radiš posao koji voliš i još očekuješ da za to budeš i plaćen.Pa gde to ima...?,, Ovde radim posao koji jako volim, a velike pare i ne očekujem i eto ljepote.Dovoljna su mi sasvim i ova drugarstva koja me okružuju.

Samo sam jedan posao volio više od ovoga.Volim ga i danas, to je letenje u bilo kom obliku.Najčešće onda kada ga ne doživljavaš kao posao, ono ti pruži najviše.Ubedljivo najviše.Znam da nikada više neću raditi nešto što volim više od toga niti, uz dužnu skromnost, neću nešto raditi bolje, no ako već tražimo surogate za sreću onda neka to bude pisanje.Časno je, kreativno i donosi u ljudskom pogledu puno.Pa je u tom segmentu, u izvesnom smislu i samom letenju jako, jako slično.Iako...
Hajmo' malko' u današnjost.Da ne bude ko kiša oko Niša.
Ova SEKA (svetska ekonomska kriza - prim. aut.) ko fol najprije tresne najveće ali zato ko i svaka druga, najgore razguli najmanje.I eto došla i kod nas u goste.
Jug Srbije je ispaćen i od svojih lihvara podtipa BGD, pa mu ovo stvarno nije trebalo.A tek penzošu na jugu, nikako, bar ovih godina.Što kaže onaj Batko u BiH ,,Pričaju o smaku svijeta 2012. pa meni je u finasijskom kontekstu smak svijeta svako jutro...,, Eto meni n'ako bezbeli stigla i 2012. neznatno ranije.
I odlučio pisac da testira, sebe, jarane iz djetinjstva i familiju, na pravi i jedino izgleda moguć, način.Tačnije, da testira obećanja.Da im pružim šansu...Da ne bi bilo ono ,,Da si juče doša'...,, eto ja ove jeseni stigao u zavičaj da tražim posla.Odvojio se od familije, posudio neku kintu i stigao u Čelzi po zaposlenje.Da bih izbegao izglednu sudbinu one kineske, bunarske žabe.Da provirim malko okolo.
Najprije mala digresija i za mene vrlo, vrlo važno pojašnjenje.Neposredno sa odlaskom u penziju, 2000. te godine, bio sam kod buraza od strica na Slavi u Banja Luci.Đurđevdan u jeku i puno familije za stolom.Naravno među muškim dijelom populacije koji je ostao za tim parčetom hastala i puno radnika u inozemstvu od moje najbliže rodbine.U neko doba i ja prelomim dok sam još trijezan.Kažem glasno otprilike ovo ili slično.Draga familijo imam jednu molbu i pitanje za sve Vas, danas je datum, taj i taj, sati toliko i toliko, pa da upamtim.Ako neko od svih prisutnih ima ideju kako da radim bilo kakav posao u inostranstvu, molim da mi javite.Molim još samo jedno, nemojte mi vako supijani obećavati brda i doline, no se konsultujte sa vašim ljepšim polovinama pa ako ima neđe u tim uređenim zemljicama, neko mesto baštovana, čuvara plaže u zimskom periodu, šarena rampa i parking ili slična šihta da mi u budućim godinama budete saradnici.Takvu uslugu neću zaboraviti.Ono tri mjeseca godišnje, meni knap.Na vrijeme sam kren'o sa pitanjem, nisam odugovlačio u pemziji, al' dal' zbog tadašnjih viza ili problema drugojačijeg niza ne dobih ja do dana današnjeg odgovora ni jednoga...Ni izbliza.
Već sama ta činjenica je trebala da mi bude signal za uzbunu.No ofca ipak ostaje ofca.Vazda...

Mic po mic, eto i suštine.
Proveo sam ove jeseni nepuna dva meseca u zavičaju, bio na najmanje dvadeset ,,informativnih razgovora,, predao kamaru CV-a, dobio takođe najmanje dvocifren broj praznih obećanja, izgovora podtipa ,,Kriza eto, vidiš i sam...,, (nekima bio ,,preškolovan,, , nekima eto politički nedovoljno aktivan, nekima prepošten, neki morali naprečac da me prijave i za mesto noćnog čuvara, neki su iznenada eto otpustili i braću od tetke i slično, naravno većina koristili i spomenutu ,,Eh, da si ranije došao...,,) i to od onih kojima je jedina nedoumica u ovim zlim vremenima hoće li ove zime u Garmiš Parten Kirchen ili Madonu di Kampiljo (jel' se 'vako veli?) , razočarao se u doduše jednocifren broj poznanika i rođaka, te takav rećemo blago razočaran, kao recimo Slavko Štimac u seriji ,,Salaš u Malom ritu,, stigao ponovo ovde u Jakobsfeld da prezimim.
Upoznao sam doduše i nekoliko izuzetnih ljudi, ove jeseni. U odlasku svratio kod dragog prijatelja i kolege Dragana u Obrenovac, napisao posvetu za knjigu, upoznao njegovu sjajnu porodicu, dogovorio neka buduća zajednička pecanja, i proveo sa njima par vrlo lepih i sadržajnih sati Uz puno smeha i anegdota, na koje su me sećanja pratila i dalje mojim putem kroz osunčanu Mačvu i Semberiju.
Bio kod mog druga Darka u Piprecima, kod Brčkog, prenoćio tamo, upoznao njegovog brata Mišu i ostalu familiju.
Sreo se sa još par puta sa mojim klasićima u Banja Luci a posebno mi je drago što sam proveo nekoliko neverovatno dobrih dana sa dragim, dokazanim prijateljem Aleksandrom, sa kojim sam stigao i u berbu kasnih jesenjih pečuraka i na nekoliko takvih kafa u gradu da bi cela ova priča mogla biti samo o njima.Dobio za slavski poklon neobično moldavsko vino koje planiram probati za Božić i analizirao sa drugom neobično mnogo toga...
Aco mi je u razgovoru, kao odličan poznavalac tamošnjih prilika rekao i pokazaće se, krucijanu istinu u datim okolnostima.Otprilike da, ako za uzvrat ne možeš ponuditi političku (a samim tim i revizorski neproverljivu novčanu podršku...), nekretninu u vlasništvu ili (recimo za dame a u ova novija vremena može i za dečke, he, he...) permanentne seksualne usluge, onda je teško očekivati da u procesu balkanskog obiznismenjavanja uspiješ.
Tako bogumi i bi.Zla vremena, gori običaji.
Pokazala se i ona iz međunarodne politike da ne postoje stalni prijatelji, postoje samo stalni interesi.I što je najgore, to se izgleda ne odnosi samo na međudržavne relacije.Ljudi jesu kvarljiva roba a ovakve savremene prilike izgleda pogoduju tome.Jako.
I šta sam uspio dobro, ovaj puta, uraditi u zavičaju?
Biti sa roditeljima prvi puta nakon tri decenije u to doba godine.Sagledati malo kako izgleda njihova svakodnevica, vanpraznična.I pomoći u nekim sitnicama (montiranje kuhinje majci, zajedno sa jaranom Vinkom i njegovim zetom, ljudinom Rašom...).
Zatim, montirati kutiju za makete koju mi je moj dragi drugar Stipe poslao iz Zadra preko Zagreba do Čelzija.Eskadrila je konačno spakovana i na mjestu.Sigurna i uljuljkana za budućnost.
Otići dva puta do Zagreba i uživati u vožnji novog Aurisa izuzetnim putevima.
Otići samo dva puta na pecanje, ali sam se u poslednjem preladio ko ćuko i sad me leđa bole.Nismo ništa ufatili osim reume, jer nema vode.Presušile skoro rijeke.
I možda za budućnost najvažnije, posuditi od komšinice lap top i pripremiti tj. izabrati i složiti priče za novu knjigu.Nije bilo lako.Od oko 140 priča jedva sam suzio na 50 u užem izboru.
A za posao?
E tu sam tek puno naučio.Strašno puno.
Kažu da se čovek uči dok je živ.Za pilote posebno važi da pilot uči dok je živ da bi bio živ.Odnosi se na stručne teme pa je teško primenjivo ovde.Ovde je primenjivije ono da je životna škola opasnija, korisnija i teža od bilo kakve vojne ili srodne.Ali i ona se uči dovijeka.
Jesam li razočaran neispunjenim očekivanjima? Naravno.
Povređen mnogim neodržanim obećanjima? Očigledno.
Besan na sebe zbog svoje, ko zna koji put, dokazane naivnosti i gluposti?
Sasvim, stoprocentno.
Spreman da se predam i ubuduće uljuljkam u apatiju soja ,,Ja i moj daljinski,,.?
Nikako i nikada.
Biću doduše malko licemjer.Tek dovoljno da sačuvam slogu u široj familiji.I među rajom...Ćutaću i neću nikome pričati o ovome, nemojte ni Vi.Ali i biti neuporedivo oprezniji u budućim kontaktima. Ako je to mudrost, onda hebi ga.A đe je ljudskost, riječ i obraz , i ono najvažnije, šega bez koje stvari ništa i ne vrede?Ima ona dobra stara ,,Mislio sam da sam pametan i pokušavao da promenim svet.Sada sam mudar i pokušavam da promenim samo sebe...,,
E ja se vala u pravcu budućeg poslovno značajnog, muljenja (ćutanja, žargon), muljanja (petljanja i laganja, jopet žargon) i proračunavanja svakog svog narednog koraka, ne mogu više mijenjati pa makar ostao doživotno neupošljen a od rodbine i jarana mi ostali samo ovi sa bloga.Života mi moga.
I umesto komplikovanih zaključaka neka posluži jedna šaljiva priča i jedna zezalica sa naravoučenijem.

Prošle godine je moj kraj, posebno meni najdraži njegov deo Opsječko, pogodio težak zemljotres.Rasturio mnoge objekte, a opština uputila komisiju da proceni štetu i odredi simboličnu naknadu.Moj bivši komšo, lokalni vagabund i jedna od maskota kraja, mornar Rašo, dobio za svoju kuću čitavih 170 km (konvertibilnih maraka - prim. aut.).I kaže Rale ,,Joj dobar ovaj zemljotres, vratio sam od njega sve dugove...I pekaru sam dao 5 maraka...,, a naš takođe komšija i drugar Neđo u šali mu veli ,,A meni Rašo, nisi vratio onaj davni dug?,,
,,Eee, oprosti brate Neđojlo, tebi ću prvom vratit' od sledećeg zemljotresa...,,
Moj sledeći pokušaj bizmismenovanja će garant biti uspješan, pod mus, he, he...

I druga zeza u skladu sa meteo prognozom napolju.
Došla zima.
Vrabac stoji na grani i crkava od hladnoće.Gotov, ama baš ono...
U narednom trenutku, padne sa grane na zemlju i počne da se oprašta sa ovozemaljskim.I poslednji tren pred suđenu fatalnost prođe krava i na njega, buuuććć...Dampuje precizno veću količinu prerađenog sadržaja iz buraga i kapure, narodski poznatijeg kao balega.
Pravo na sirotog vrapca.Ali razlika u temperaturi sasvim prihvatljiva.Domaća šarulja ode svojim putem ne znajući za usputno ,,dobročinstvo,, a vrapčić shvati da mu je iznenanda toplo i prijatno i pored sporednih efekata naturalnih miomirisa.
Raširi paperje nenadano ugrejan i isto tako zadovoljan situacijom počne da cvrkuće.Sve jače i jače...
Lunjajući u neposrednom okruženju cvrkut ponovo udahnutog života, čak i u takvim okolnostima, čuje i stari, ugojeni, šareni mačor kome bi sledeći februar mogao biti i poslednji.Prišunja se nikad lakše ulovljenom plijenu i uz dozu logičnog gađenja ščepa neopreznog ,,rekonvalescenta,, .Ćap.
Očisti ga od produkata varenja biljojeda i kao neočekivani snack smaže u trenu.Na poprištu, u neumitnom finalu, tako ostane samo hrpica štrokavog perja...
Koja su naravoučenija ove, na prvi pogled, tužne priče?

Prvo: Nije ti neprijatelj svako ko te jednom nenamerno uvali u go..a do vrata.

Drugo: Nije ti prijatelj onaj ko te jednom ciljno izvadi iz balege u merki do kljuna.

I treće, i meni se čini apsolutno najvažnije za ovu priču: Ako si već u govnima do guše, barem ĆUTI.

E oprostite ali ja NEĆU, nema šansona, neću da ćutim.Nikada mi to i nije išo baš najbolje, a tek sada otkako sam pisac, može mi se, he, he...Ofucanih mačorčina ima okolo koliko hoćeš okolo, a nas vrabaca je sve manje i manje.
Kad vidim ove gazde i snalažljive ,,tajfune,, svuda okolo liče mi na one metalne male kalupe za kolačiće, šape.Nije važno odakle su i kojim novopečenim zapadnobalkanskim jezikom zbore ko da su vešto pravljeni na one modle za kolače.Svi na isti kalup, jezivo.
Ne samo da neću da ćutim, nego ću u skladu sa praznicima nastaviti da se smejem, borim i uživam u životu.I da tražim način da nekako pošteno dođem do ,,angažmana,,.Videćemo šta vreme nosi, ono je jedini pravi, pošten sudija.
No moj moto, još od rane mladosti je ono čuveno ,,nikad robom,,...Mora da su za to krivi oni Mirko i Slavko.
Ili možda i ono ,,Pazi Mirko metak,, i odgovor ,,Hvala Slavko spasio si miživot,,
,,Neka, neka Mirko, nije sada vreme za zahvaljivanje, sad je vreme za juriše.Uraaaa...,, Napred i nikad robom.
Sada je ipak prvenstveno vreme za čestitanja.
Pa koristim ponovo priliku da svim mojim dragim prijateljima i rodbini, čak i inozemnoj, čestitam Božićne i Novogodišnje praznike.
Srećno i berićetno dobri moji ...Sutra je novi dan.

Ide i ta 2012. kojom nas svi plaše.Ja je se vala ne bojim.Izgurali smo mi i gore.Samo glavu gore i osmjeh na lice.Biće svega, i pravih poslova, samo nas jednom biti neće.A Vi dragi prijatelji budite tu, kada ja jednom konačno postanem veliki i moćni Bizmismen Prnjo da me opomenete da se slučajno ne uobrazim...Valjda neću morati čekati do sledećeg zamljotresa?
Ivo po običaju si u pravu, bitke su tu, svuda oko nas.I to one normalnom čovjeku danas, u ovaj vakat, najteže, egzistencijalne.Vodićemo ih bez predaje i ubuduće, a uz takvu raju poraz nije i neće biti nikada, jedna od mojih opcija.

Napred u nove radne pobede , he, he...

P.S. Posebno se zahvaljujem mojoj neznatno starijoj braći Coklji Ethemu, Coletu, Vinku Kurtoviću, Šljisu, i mojima, dragima Felipeu i Aci, na izuzetnim i neponovljivim gestovima drugarstva tokom ovog mog usamljeničko-radnog boravka u zavičaju.

Znaju oni i sami dobro sve razloge....Hvala ljudine.

P.S. 2 A kao ilustarcija u tekstu navedenog izuzetni i trenutno vrlo popularan (na žalos' i istinit...) spot danas najoriginalnije B i H grupe.

Najdraži mi onaj stih ,,...Marka mi ko tepsija...,, A ni Rizlu nikad nisam znao smotat'...



Vaš Prnjo, Bizmismen, umal' uspješni...

Hvala na lepoj prici i na lepim recima.
Nazalost vreme takvo kakvo je, a kad si vec citirao Andrica ,da se nadovezem: 'U losim vremenima, pametan zacuti, budala progovori, a fukara se obogati!"
kao sto smo vec konstatovali na ovim stranicama, KEEP WALKING...

samo ce te to sacuvati. Bavi se knjigama, to ti znacajnije bolje ide, samo resi te organizacione probleme....

,e da umalo da zaboravim, vidim hvalis se da si poslao prijateljima kopiju prica , na analizu i kritiku.

Lepo je sto si se setio.......

Pozdrav,

I sta ti mislis jel bolje da pravim katamaran ili obicnu jedrilicu?

Nekako više volim katamarane, to je jedna od onih simpatija kada ni sam sebi ne znaš objasniti zašto.Možda zato što su ređi...Ko će ga znati?
Što se tiče Vrbasa i sam Dajak će ti biti dovoljan.Sedneš lepo u ,,Sedru,, i učiš sa obale...

Kao da sam osetio delić ljutnje u glasu... Poslao sam odavno i tebi (ima jedno hefta najmanje...), no ne proveravaš ovaj mail ovde izgleda (office i sl. ) ili gluho bilo, ne radi.Daj neki još dodatni pa sve lahko rešimo...

U zdravlje i hvala na odgovru dobri čovječe.
Što bi rekla moja baba Mara ,,Biće kako mora biti...,, Samo lagano.

Cvele.

Znas li ti zasto sam ja napravio svoj forum i sajt?
Pa da budem nadobudna vlast.Da pametujem a ne milsim, ili jos bolje da kritikujem bez ikakvog osnova. Kad mogu drugi na forumima i sajtovima koji uopste nisu njihovi ,mogu i ja na mom sajtu ....
Salim se ,tek kad sam napisao sto sam napisao, ustanovio sam , da imam poruku na office@....bruka....
skinuo,bacio pogled, i reko zeni da malo pregleda posto sam krenuo na put nocas, a necu skidati tekstove na tudjim racunarima, da ne bi bilo zloupotrebe,tako da mi ostaje da tokom predstojeceg godisnjeg procitam nesto pametno.... Vidoe sam vec onu pricu Konkvistador. I ja isto.

Nekad sam godisnje pamtio po , tri puta... , a sad po procitanim knjigama.

prosle godine u Grckoj , procitam "Tisina u oktobru", delo nekog danskog pisca. Vrh Vrhova,skoro nisam procitao nesto kvalitetnije. Vrhunski stil pisanja, ideja genijalna, i skandinavska bezosecajnost. Toplo preporucujem.
za Razliku od Grcke, koja mi eto jedina na ovoj an planeti nije sela. Ali nije nase podneblje mesto gde se moze bez ostrascenosti pisati da je u Grckoj lose i skupo. Nista ni s cim.Ni miris ni ukus.
Ali nije ova tema, za te price,mozda ako budem jednog lepog dana raspolozeniji za novi Grcki Putopis, napisem koju kod Ducica u temi.
Al sam skroman.....

To sa sedrom sam letos isprobavao, kod restorana Stari Mlin,imas extra buk, a proci tj proleteti kroz slap i "klanac" onako bez icega, u gacicama, neprevazidjeno. Kakav rafting kakvi bakraci. Ima jednu manu, kratko traje, ali zato baja tri puta za redom.... Pa dve tri stranice Pekicevog Besnila, pa opet tri puta... VRH!

mada i ja sma blizi Katamaranu nego obicnoj jahtici, al' kazu experti da je katamaran skuplji pa sma se zabrinuo....

zato pitam, jer brinem.....
pozdrav prijatelju